Ponos

Pisati na temu ponosa je jako teško. Ljudi imaju različite poglede na ponos. Ono čime se ja ponosim možda je nenormalno nekome drugom i obrnuto. Kada je ponos u pitanju imam utisak da je priča o ponosu slična priči o ukusima. Moja baka je govorila „ukusi su različiti i o njima se ne raspravlja“. Ovih dana se po mrežama dosta piskara o Paradi ponosa. Ona je uvek aktuelna tema. Mišljenja su obično različita, veoma dijametralna, kreću se iz krajnosti u krajnost, a tih krajnosti je dosta u etru ovih dana i to zaista zvuči poražavajuće. Ko je kriv za to?

Ne bih znao dati tačan i precizan odgovor na ovo pitanje. Jasno je da su tranzicija i politička previranja s početka 90-ih dovela do diskontinuiteta u svim sferama života, najtežu posledicu koju jedna nacija može da doživi. Pojavio se u emotivnom, ustrojstvenom, tržišnom i prostornom smislu i manifestovao kroz pojedinačne frustracije i niz socijalnih patologija. Možda najznačajnija socijalna patologija koja je pogodila naše društvo i ostavila dubok trag na njega jeste sindrom neograničenih podela, koji za posledicu ima gubljenje kritične mase. Prisutna je u svim sferama društva, ali je najvidljivija u politici. Parada ponosa je proistekla iz političke odluke i kao takva predmet je kako socijalnih tako i političkih prepucavanja. Ona jako malo oslikava ponos LGBTQIAP+ populacije i obično biva zloupotrebljena od strane kako onih koji je organizuju tako i od onih koji se istoj (ne)protive.

Srbija je zemlja koja je decenijama unazad otvoren sistem. To je zemlja nejasne spoljne i unutrašnje politike, necentrirana, neprepoznatljiva i neuticajna. Od pada Berlinskog zida do danas nismo imali vlast koja je ulivala poverenje bilo kojoj sili u svetu. Političari na vlasti, ali i u opoziciji oslanjali su nas na „četiri oslonca“, koketirali su sa raznoraznim političarima i sistemima, obećavali mnogo i malo ispunjavali. Potezi koje vuče trenutna vlast malo se razlikuju od onih koje su povlačili njeni prethodnici. EU ili Kosovo? EU ili Rusija? Mišić ili Mladić? Pašić ili Karadžić? Milošević ili Đinđić? Teofil Pančić ili Dragan Vučićević? N1 ili Pink? I sada aktuelno… porodica ili Parada ponosa?

I naravno, sukobi su neizbežni. Oni se sa mreža prenose na ulice. Mediji daju veliki doprinos širenju konfuzije. Nejasna politika, maglovit stav prema problemima LGBTQIAP+ populacije i ispunjavanje forme samo da bi se ispunila glavni su neprijatelji porodice i Parade ponosa. Svaki pripadnik LGBTQIAP+ populacije je član nečije porodice. Porodica je ćelija društva, ali nju nisu uništili pripadnici LGBTQIAP+ populacije. Ne. Nju su uništili upravo članovi nekih porodica zaslepljeni politikom Slobodana Miloševića i ogorčeni politikom nekih komunističkih lidera kao što su bili Tuđman, Izetbegović i Kučan npr. Političari su zloupotrebljavali, kako sada tako i onda, stanje svesti siromašne nacije. U zemlji sa razorenim institucijama i nereformisanim, korumpiranim pravnim sistemom teško je sprovesti bilo kakve reforme, a time još teže podići stanje svesti i vratiti sistem vrednosti koji vlada u civilizovanim društvima, ako takva još uvek postoje. Da ne bude zabune, nije samo Vučić kriv za ono što nam se dešava kao društvu i verujem da ni većina građana nije svesna u kakvom se problemu kao društvo nalazimo, ali kriv je što kao „predmet obožavanja“ širokih narodnih masa ne koristi svoju poziciju za rešavanje strukturnih socijalno-političko-ekonomskih problema ove zemlje.

Srbija ima dosta problema. Stanje LGBTQIAP+ populacije je jedan. Naravno, on je za pripadnike iste gorući problem, ali ništa manje gorući od stanja u kojem se nalaze – političkog, ekonomskog, socijalnog, zdravstvenog, kulturološkog… Parada ponosa je u uslovima koji vladaju Srbijom trn u oku većine građana. Za to su krivi političari. Pristup i razumevanje građana Srbije prema problemima LGBTQIAP+ populacije je „tamo negde, daleko“. Obično se o pripadnicima LGBTQIAP+ populacije priča samo pred Paradu ponosa i to postaje iritirajuće jer su u etru obično i najviše najgore i najružnije stvari u vezi sa „ponosom“ i kao što sam na početku naveo u tome učestvuju upravo „članovi porodica“. Nemam ništa protiv Parade ponosa, zaista. Podržavam je u potpunosti. Ali, da budem iskren, Srbija je spremna za Paradu ponosa isto onoliko koliko je Vučić spreman da vlast prepusti Đilasu (imenujući ga za premijera Srbije uz davanje odrešenih ruku u izboru kabineta i davanju pune podrške Parlamenta za ono što planira da napravi od ove zemlje mada ne bih se zakleo da bi to bilo mnogo bolje od onoga što su radili Ivica i Ana).

Željko Pavićević (IN Medija)