Povratak sebi

Više od godinu i po dana posvetio sam radu na sebi. Nije da nisam radio na sebi u vremenu iza sebe, ali sigurno nisam radio onako kako to činim unazad dve godine. Nekako sam samosvesno ušao u sve to, a onda su počele da se pojavljuju čudne okolnosti kao deo vira u kojem sam se kretao, ali ne ka dnu. Počeo sam da stvari posmatram iz nekog drugog ugla i pogled na njih više nije bio mutan i bolan. Nisam se osećao ogorčeno niti ostrašćeno.

Živimo u nekom ludom dobu. Veliki deo populacije koristi informacione tehnologije kako bi se zaglupeo. Prate se nekakvi influenseri, starlete, zvezdice, nekakvi likovi koji mašu rukama i pričaju baljezgarije; sadržaji koji bi trebalo da nas zasmeju i skrenu misli na neku drugu stranu, a zrače glupošću i nebulozama. Crne hronike nikada nije bilo naodmet, ali ovih dana od nje se ne može doći do drugih sadržaja. Vesti i informativni programi su takvi da nas plaše, ne ulivajući nadu da će u skorije vreme biti bolje. Kada se svemu tome doda „ekipa u sedlu“ i sve ono što rade unazad deset godina, moralni sunovrat je više nego očekivan. Da nesreća bude veća, ništa se bolje ne ponaša alternativa ovoj „naprednoj“ vlasti.

Kaže naš narod da „i ćorava koka poneko zrno ubode“. Nije da ova vlast nije uradila za ovo vreme nešto dobro. Slušajući opoziciju, vlast nije postigla ništa i sve što je napravila ne valja, ne liči ni na šta i oni bi to bolje, lepše, brže… Stekao sam utisak da je opozicija odraz ove vlasti u ogledalu i da sa stavom koji zastupa i predstavlja, neće biti ništa bolja od svih ranijih vlastodržaca ako ikada osvoji vlast. Međutim, ovoga put nije mi namera da pišem o njima, jer oni i nisu toliko vredni mog pisanija i vaše pažnje, već želim da ih iskoristim kao primer destrukcije i podela.

Uzimajući u obzir sve ono čime nas svakodnevno „bombarduju“ u okolnostima u kojima živimo, teško da se nazire izlaz iz beznačajnosti u kojoj se nalazimo. Veliki broj mojih sugrađana najbolje časove proživljava u čekaonici života. Žive u prošlosti iščekujući nekakvu blistavu budućnost dok im sadašnjost prolazi. Žele da budu neko drugi, lepši, zgodniji, bogatiji i pametniji neprihvatajući sebe same. Nemajući poverenja u sebe i ono što rade, misle i osećaju, zrače nepoverenjem u druge. Sumnja je zamenila poverenje i time u zapećak bacila potrebu da pomognemo drugima i damo doprinos svom bitisanju na ovoj planeti, društvu u kojem živimo, porodici…

Mnogi su dozvolili da im svakodnevica iz dana u dan gazi ono malo dete koje imamo u sebi. Razorili su svoje snove, ugušili svoje ideje i ubili kreativnost, i sve to kako bi se lakše uklopili u ovakav svet izgubljene nade. Norman Cousins je kazao: „Velika tragedija nije smrt, već ono što dopuštamo da umre u nama dok smo živi“. A da li mora da bude tako?

Naravno da ne mora. I ne treba da bude tako. Za promenu je potrebno malo jer promena je trenutak, preokret. Govore nam kako se krećemo po liniji života, kako je taj put utaban i kako mi tu teško da možemo nešto da promenimo. Govore nam kako se ne možemo promeniti, kako je teško izmeniti ukorenjene navike i kako je svaki pokušaj da nešto promenimo Sizifov posao. Govore nam kako je život nešto poput Gordijevog čvora koji je tako upetljan i komplikovan da mu se moramo predati onakvom kakav je. Gluposti!

Mi smo neverovatna bića. Svako od nas je jedinstven na ovom svetu. Ne postoji neko drugi ko je isti kao vi. Ništa nije zapisano i nepromenljivo. Mi se možda krećemo kroz život kao po nekoj liniji, ali to nije put ili utabana staza. Kao što je linija skup tačaka, tako je i život skup trenutaka. Svaki trenutak je važan. Neki je lep, blistav, veseo. Ima i onih bolnih i tužnih. Ali to je život.

Opet, život nije prošlost. Prošlost je iza nas. Iz nje treba uzeti one trenutke koji su nas nečemu naučili, uveselili, učinili srećnim. Život nije ni budućnost. Ona je neizvesna. Život je ovaj trenutak. Trenutak u kojem se nalazite. Trenutak kada puštate omiljenu pesmu i igrate. Trenutak kada se nasmejete slučajnom prolazniku. Trenutak kada pomognete nekome. Ovakvi trenuci će učiniti da se osećate ispunjeno i korisno, da imate svrhu i mesto pod suncem. Oni su dokaz da možete drugačije i bolje, da se možete promeniti.

To nije Sizfov posao. To je stvar trenutka, vaše odluke da kažete sebi da vam je dosta onoga što vas okružuje i da ne želite da više učestvujete u tome. Umesto što „zevate“ u TV, mobilni telefon ili računar možete da radite toliko drugih lepih i korisnih stvari. Čitajte neku zanimljivu knjigu, neku biografiju ili autobiografiju, nešto što će vam koristiti. Slušajte muziku, glasno, pevajte i igrajte. Napravite žurku samo za sebe. Pridružiće vam se ubrzo oni koji su u vašoj blizini. Družite se sa prijateljima, ne virtuelno. Idite na neko lepo mesto za koje vam nije potrebno puno para. To može da bude i zidić na Kalemegdanu, klupa u Košutnjaku ili trava na Adi. Ponesite piće i dobro raspoloženje. Zabavljajte se sa porodicom igrajući društvene igre ili nešto što će vas uveseliti. Šetajte šumom ostvarujući kontakt sa prirodom. Zagrlite drvo, dodirnite list, pomirišite cvet. Trenirajte neki sport. Krenite u teretanu ili na jogu. Plivajte u bazenu. Radeći na sebi, svom telu, svojoj svesti i duši, promenićete sebe, a time i ljude oko sebe.

Život nije Gordijev čvor. Ako vam kojim slučajem izgleda tako, znajte da se Gordijev čvor može preseći. Nemojte raspetljavati ono što vam izgleda konfuzno i zbrkano, naporno i teško. Isecite sve to i krenite onako kako vi mislite da treba. Imate samo jedan život i on je vaš, samo vaš. Nemojte živeti život sa reklame, vesti… Nemojte sedeti u čekaonici života. Nemojte se prilagođavati životima drugih. Nemojte da vam nameću svoje „živote“ koje ćete prihvatiti. Živite onako kako mislite da je za vas najbolje. Prihvatite sebe kakvi jeste jer takvi kakvi ste, vi ste najbolji na svetu. Verujte u sebe jer ako ne verujete sebi, nećete verovati ni ljudima oko sebe.

Volite sebe onakve kakvi ste. Imate svoje mesto pod suncem, imate svoju svrhu, a time i mogućnost da uradite nešto za druge dajući svoj doprinos stvaranju boljeg i pravednijeg društva, zemlje, sveta. Snaga je u svakome od nas. Možda ćete biti za većinu „nerazumni“, ali zapamtite šta je rekao George Bernard Shaw: „Razuman čovek prilagođava se svetu, nerazuman istrajava u pokušajima da prilagodi svet sebi. Stoga sav napredak zavisi od nerazumnog čoveka“. Možda je došlo vreme da malo budemo nerazumni?

Željko Pavićević (IN Medija)