Rumunski scenario

 Ovaj tekst je višestruko motivisan, a samim tim i važan. Ne znam koliko je važan čitaocima (jer nisam od onih koji su u stanju da to procenjuju i da se pri tome oslanjaju na ankete i istraživanje javnog mnjenja, šer i slično), ali je, pre svega, važan autoru koji skoro tri decenije radi u školi.

Školi? Kakve to veze ima sa „rumunskim scenarijem“?

 Pre tačno 35 godina Rumunija je na veoma mučan, ali slavan način izašla iz komunističke diktature bračnog para Čaušesku.  Za one koji se ne sećaju, ili još nisu bili rođeni, Rumunija je tada bila sinonim za siromašnu zemlju i (nažalost) čest predmet podsmeha ovdašnjih i tadašnjih ljudi. Tajna policija je uhodila svaku „antidržavnu“ pomisao, a kamoli postupak, snimala i progonila sve – od intelektualaca do pružnih radnika, a sve u svrhu zaštite jednog sistema koji je počivao na lažima (obavezno pogledati film „Priče iz Zlatnog doba/Amintiri din epoca de aur“, Kristijana Munđiua iz 2009. godine koji se  na duhovit način bavi urbanim legendama iz vremena totalitarizma, cenzure, manipulacije i straha).

 Sam čin „rumunske revolucije“ sa zastavama probušenim na mestu socijalističkog grba na najubedljiviji način prenosi film „Sloboda/Libertate“ (2023), sa vrlo kritičkim osvrtom na cenu „pobede“. Rumunija je decenijama posle svrgavanja Nikolaja Čaušeskua i njegove žene Elene, koja je sa samo svršenom osnovnom školom sebe proglasila doktorom nauka u oblasti hemije, prolazila kroz tešku i sporu tranziciju, opterećenu devastiranom privredom, dugovima i korupcijom. Mnogima je poznato i ime Laure Koveši, državne javne tužiteljke, koja je 2015. koordinisanom akcijom uhapsila 12 poslanika i dva ministra, otkrivši veliku korupcionu aferu, a za šta je imala podršku i državnog vrha i naroda u tolikoj meri da je ta popularnost nadmašila i onu prema tradicionalno jakim crkvama.

 Kao kolateralna šteta takvog sistema bila je i rumunska prosveta, sistem koji je dugo bio zanemaren, i pored velikih uspeha koje su rumunski đaci i profesori ostvarivali u Evropi i svetu. Kad god sam na nekom međunarodnom takmičenju u 21. veku sa svojim učenicima osvajao nagrade, uvek su na tom spisku bile i naše istočne komšije, bez obzira da li je reč o likovnim ili literarnim konkursima, ili primeni savremenih tehnologija u nastavi. Zemlja sa brojem stanovnika približnim nekadašnjoj Jugoslaviji imala je veliki potencijal u mladima. Međutim, taj potencijal nije ostao na nivou entuzijazma.

Tokom prošle nedelje tim OŠ „Jovan Popović“ je u sklopu Erasmus+ projekta „Small Steps for a Green World“ posetila 15. školu u Brašovu, u području Transilvanije i Južnih Karpata. Tom prilikom, kao i prilikom ranijih poseta školama u Bućinasku (okolina Milana) i u Rigi, prestonici Letonije, bila su neminovna poređenja: plata (jer prosvetni radnici svuda u svetu to smatraju važnim), uslova rada, učionica, pedagoške dokumentacije, nastavnih sredstava, zainteresovanosti i ponašanja dece, uređenosti okoline, saradnje sa lokalnom zajednicom… Zajedno smo došli do poražavajućih zaključaka da škole u Srbiji opstaju samo na entuzijazmu zaposlenih, koji su (gle čuda!) jedini od pet evropskih zemalja (uključujući i Tursku) čija plata ne prelazi „začaranu le(s)tvicu“ od 1000 evra.

Foto: Aleksandar Mijalković

A cene su, približno, svuda iste, što nas vraća na priču o standardu i pomenutom „zlatnom dobu“. Pa, šta je to po čemu Rumunija prednjači i koji je to „čarobni štapić“ za vraćanje dostojanstva nastavničkoj profesiji i, posredno, stvaranju uspešne i prosperitetne zemlje, normalne za život?

Kao prvo, odnos dece prema nastavnicima u dve škole koje smo posetili, odnos je poštovanja, ali bez straha i rigidnosti. Učenici se u dvorištu javljaju stranim učiteljima, ustaju prilikom ulaska starijih u učionicu (i sedaju tek kada im nastavnik/učitelj/profesor to odobre). Hodnici su ukrašeni likovnim radovima svih vrsta – od tradicionalnih prikaza verskih, nacionalnih i tradicionalnih tema, do savremenih akcija koje promovišu toleranciju, borbu protiv nasilja, ljudska prava… U tim školama još uvek možete naći i uštirkane zavese na prozorima, domare i tetkice koji zakuvavaju kafu iz paravana kod ulaza, ali i pametne table u svakoj učionici. Učenici imaju školske uniforme, ali lepo dizajnirane i kvalitetne majice i sakoe sa grbom škole. Sve stolice imaju sunđeraste podmetače, jer nije lako sedeti u klupi toliko časova.

 Rumuni su, po rečima naših domaćina, istorijski bili prilično podeljeni po regijama i visokim planinama, konfesionalno i nacionalno. Brašov je „Vojvodina u malom“ sa Rumunima, Mađarima, Nemcima, Jevrejima koji se mole u sinagogama, pravoslavnim, katoličkim i reformatorskim crkvama. Oni su dugo bili POLIkulturalno društvo koje se nije mešalo, da bi danas postali MULTIkulturalno društvo sa bilingvalnom nastavom. (MULTUMESC, inače, na rumunskom znači hvala i svi ljudi je obilato koriste).

Foto: Aleksandar Mijalković

Uloga crkve je godinama bila da deli, a danas sve konfesije obezbeđuju deci prostorije svojih parohijskih domova za ručak i nastavu, ohrabruju svoje pastve da materijalno pomažu škole, pa čak i nabavljaju udžbenike za socijalno ugroženu decu (ne samo iz veronauke). Naravno, sve to nije raj, čak ni uz prosečnu platu prosvetnih radnika od 1500 evra mesečno, ali ko god je pokušao da stvori savršeni raj na Zemlji, obično je to morao na kraju da održava silom. Rumuni se slobodno suočavaju i sa teškim stvarima u svojoj sadašnjosti (pogledati filmove „Iza brda/După dealuri“ (2012) i „Bad Luck Banging or Loony Porn” iz 2021. u kojima se suočava za zaostalošću i predrasudama). Odeljenja u školama ne prelaze broj od 25 učenika, koji često imaju po dva učitelja (ipak, manje od finskog standarda od 3 nastavnika na 15 učenika), svakako model koji bi bio vrlo primenljiv i u srpskim školama, pogotovo što je to usklađeno sa evropskom standardizacijom. Roditelji cene učitelje svoje dece i ne propuštaju priliku da ih uključe u sve vrste društvenih događanja i okupljanja, izlete i proslave. Nedavno je, kako sam saznao sa školske FB stranice, napravljeno zajedničko kuvanje paprikaša sa učenicima. Po tom pitanju smo slični Rumunima, delimo njihovu gostoljubivost, ali nam materijalni uslovi ne dozvoljavaju da ih i finansiramo. Ipak, kada je reč o Srpskoj pravoslavnoj crkvi, koja je svojevremeno ustanovila parohiju čak u Brašovu, nije nemoguće da, u skladu sa tradicijom prosvećivanja i održanja pismenosti u narodu, malo više pomogne školama, ne samo lepim i nadahnutim govorima na svetosavskim proslavama.

 Na kraju, Rumunija ima odlične puteve i fabriku „Dacia“ koja posluje dobro i zapošljava mnoge. Ima značajno rudno bogatstvo, ali ga ne eksploatiše na mestima koja su zaštićena prirodna dobra u Karpatima. Medvedi su na slobodi u okolnim šumama, ne samo na etiketama dobrog Ursus piva. Ima Rumunija i prosjake, ali oni nikoga ne kunu ako im se ne udeli koji lej i vrlo su ljubazni i nenametljivi, čak i pristojno obučeni. A jedan od njih me je na glavnom trgu u Brašovu, posle  odgovora da smo iz Srbije, prijateljski potapšao po ramenu i na engleskom rekao: „God help you.“ Bog nam pomogao, mada i sami možemo mnogo toga da učinimo.