Slobina čeda

Milošević je bio jedan od onih političara, nastalih u kuhinji Titovih komunista, spremnih na sve. Svojim političkim delovanjem početkom 90-ih destabilizovao je kompletan region, u čemu su mu pomogli i pojedini učesnici 14. vanrednog kongresa Saveza komunista Jugoslavije. No, ostaci Miloševićevog režima, modifikovani, na našu žalost i danas haraju regionom. Nastali u njegovoj kuhinji, vladaju „bratskim“ zemljama. Aleksandar Vučić i Milo Đukanović najbolji su predstavnici destruktivne politike režima Slobodana Miloševića, demagozi čija vladavina jedino može opstati u destabilizovanim i koruptivnim društvima poput onih u Srbiji i Crnoj Gori.

Politička demagogija, ratno huškanje, laži i manipulacije, zastrašivanje i ucene, koruptivne aktivnosti i organizovani kriminal u senci insceniranih loših odnosa dvojice protagonista, sličnih političkih karijera i gladnih moći, krase svakodnevnicu polupismenog i bezidejnog stanovništva rasprostranjenog u zemljama na obodima Evropske unije. Diskontinuitet koji je zahvatio bivšu SFRJ krajem osamdesetih godina ne jenjava. Socijalne patologije i pojedinačne frustracije za rezultat daju upravo ono što se pre nekoliko dana dogodilo u crnogorskoj prestonici Cetinje. Ekonomska nesigurnost, politička nestabilnost i poremećen sistem vrednosti rezultirali su, kao i u godinama iza nas, sukobom građana unutar jedne sekularne države. Ne treba obrazlagati potrebu i želju Đukanovića da ponovo bude neprikosnoveni vladar Crne Gore, niti potrebu Aleksandra Vučića da se, aktivnostima i delovanjem koje mu Ustav Srbije ograničava, iskaže kao „regionalni lider“, niti potrebu SPC da gura nos tamo gde joj nije mesto, ali ni potrebu svih onih građana rasprostranjenih u regionu koji tako žarko žele da se otresu bagaža srpstva ne praveći ama baš nikakvu razliku između Srbina, Srbijanca i Srba (mesta u Hrvatskoj).

Ne tako davnih dana Milošević je mahao Memorandumom SANU iz 1986. godine prosipajući nam ideju o nekakvoj Velikoj Srbiji. Puna usta raznoraznih nemogućih želja i velikih gluposti u vezi sa idejom Velike Srbije bila su i lideru stranke iz koje je potekao i predsednik Vučić, Vojislavu Šešelju. Teško da u poslednjih trideset godina nije bilo lidera u regionu čiji govor nije nekim svojim delom ukazivao na velikosrpski nacionalizam i ideju stvaranja Velike Srbiju. Upravo ovih dana Milo Đukanović se obratio regionu kroz intervju hrvatskom „Jutarnjem listu“ u kojem između ostalog navodi da je „bez Crne Gore u srpskom svetu, projekt Velike Srbije zauvijek je mrtav“ te da će se „pobrinuti da tako i bude!“. Međutim, nije uvek bilo tako, bar što se Mila tiče i ne treba ići daleko u prošlost da bi se to pokazalo.

Đukanović je jednom prilikom tokom nezvanične posete Beogradu 2019. godine kazao da se sa Vučićem čuje češće nego sa predsednikom Kosova Hašimom Tačijem, navodeći da su to prijateljski razgovori i da odnosi sa predsednikom Srbije nisu zahladili, ali da nisu kao što su bili ranije. Vučić takođe nije krio svoje simpatije prema predsedniku Đukanoviću. Međutim, poslednjih dana pale su teške reči. Đukanović je naveo u svom intervjuu da je „nasilnički velikosrpski nacionalizam situiran u samom sedištu državne politike Srbije“ te da bi Vučić hteo „Kosovo bez Albanaca i Crnu Goru bez Crnogoraca“ ukazujući da su mir i stabilnost regije ponovo ugroženi. Sa druge strane predsednik Vučić negira navode svog dojučerašnjeg prijatelja navodeći da iz Đukanovića progovara njegova podsvest i „ono što on želi – uvek je želeo Crnu Goru bez Srba“.

Međutim, valja se prisetiti da su ne tako davnih dana, krajem 2019. i početkom 2020. godine, regiju posetili visoki američki zvaničnici tada Trampove administracije, Ričard Grenel i Majk Pompeo. Američki državni sekretar Pompeo je svratio do Crne Gore i Severne Makedonije, na putu za Grčku. Njegova poseta zemljama Zapadnog Balkana predstavljala je sa jedne strane podršku SAD rešavanju problema u regiji, među kojima su i odnosi Srbije i Kosova, a sa druge jasan fokus, angažovanost i prisustvo SAD i NATO na Balkanu, a u cilju gušenja „destabilizirajuće“ uloge Rusije na ovim prostorima. Pod ovim Pompeo je mislio na navodnu umešanost Moskve u pokušaj državnog udara u Crnoj Gori 2016. kao i njeno mešanje u napore Severne Makedonije da reši svoj problem, dugogodišnju svađu sa Grčkom. U svakom slučaju, Pompeo i Grenel su bili „u kraju“ sa namerom da pruže podršku „regionalnom lideru“ stavljajući fokus na ekonomiju, na poslovne mogućnosti, a manje na politiku, jer je na stranama da dođu do rešenja problema u regionu. Nakon toga usledili su sastanci lidera regiona. Beograd su posetili Edi Rama i Zoran Zaev u cilju razvoja regionalne saradnje čiji bi krajnji cilj bio „Otvoreni Balkan“. Beograd je u tom periodu posetio i predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan poslavši poruku sa predsednikom Vučićem da im je zajednički cilj mir na Balkanu!

Ovih dana Đukanović putuje u zvaničnu posetu Hrvatskoj, zemlji članici EU na poziv predsednika Milanovića. On je u svom famoznom intervjuu „samoreklamiranje“ Vučića, ali i glasnogovornice ruskog MVP-a Zaharove prokomentarisao kao napore da „Crnu Goru po bilo koju cijenu, uključujući i rat, stave pod svoju kontrolu. Srbija zato što misli da je vrijeme za novi pokušaj prekrajanja granica na Balkanu, a Rusija da bi poslala poruku NATO-u, EU i državama u regiji.“ Vučićev komentar je bio kako „Srbiju napadaju iz Zagreba svakog dana, a da im ništa nismo rekli“ misleći verovatno na Đukanovićev napad preko „Jutarnjeg lista“. Mir i stabilnost izgleda više nisu tema u regionu iako se sva ova zavrzlama dešava u senci priprema za doček odlazeće nemačke kancelarke Angele Merkel i predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen Beogradu.

I idemo Jovo nanovo. Film koji se unazad trideset godina reprizira s vremena na vreme. Iako se glavni glumci menjaju, scenario je uvek isti. Zavadi pa vladaj siromašnom, nepismenom i zaslepljenom rajom rasprostranjenom širom Zapadnog Balkana. Milu je potreban povratak na tron, a Vučiću opstanak na tronu, a boljeg recepta za to nema od onog koji je Milošević apsolvirao i koji se najbolje prima u narodima i narodnostima zemljama na obodu EU, a to je učiniti sve za „očuvanje nacionalnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta“. Pitam se…Da li je sve ovo igra zarad ostvarivanja plitkih ličnih interesa u senci geopolitičkog pozicioniranja i uvertira za rešavanje krupnih regionalnih pitanja u senci polarizacije „krupnih igrača“ na međunarodnoj sceni?

Željko Pavićević