Šta, već pola dva?

Urbana legenda kaže da je nakon što su mu javili da je poginuo Slobodan Penezić Krcun, Tito pogledao na sat i postavio pitanje koje se nalazi u naslovu ovoga teksta. Bilo je to početkom novembra 1964. godine. Krcun je bio interesantna ličnost na političkoj sceni Titove Jugoslavije, uključen u mnoga dešavanja na i iza scene. Strah i trepet za protivnike partije i neistomišljenike, Krcun je odavao utisak „lokalnog patriote“, Srbina kojem nisu teško padale ni najmračnije odluke. Međutim, važio je za onog ko je znao da se suprotstavi Titu i njegovim bliskim saradnicima zbog čega je njegova pogibija postala predmet špekulacija javnosti. Zvanična verzija o tragičnom udesu na Ibarskoj magistrali nikad nije prihvaćena, već vlada uverenje da je saobraćajnu nesreću vešto isplanirao Josip Broz Tito.

Nekoliko godina kasnije jedan drugi Srbin biće lišen privilegija partije i sklonjen sa političke scene. Nakon što je objavljeno da je organizovao i realizovao „aferu prisluškivanja“ prostorija u kojima je živeo i radio Tito, Aleksandar Ranković je ponudio ostavku koja će biti usvojena nekoliko dana kasnije na Brionskom plenumu 1966. godine. Aleksandar Ranković je sklonjen sa funkcije člana CK SKJ i Izvršnog komiteta CK kao i sa funkcije potpredsednika Republike, „jer je njegova politička odgovornost za rad organa državne bezbednosti takva da na ovim funkcijama više ne može ostati“. Ranković je početkom oktobra 1966. isključen iz SKJ.

Tokom 90-ih godina, pod vladavinom režima Slobodana Miloševića, bezbednosne službe bile su uključene u veliki broj „aktivnosti“ koje su za cilj imale destabilizaciju države i „razračunavanje“ sa neistomišljenicima režima porodice Milošević. Sigurno najmračniji događaji koji su obeležili ovaj period jesu ubistvo novinara Slavka Ćuruvije, dvostruki pokušaj atentata na predsednika SPO, Vuka Draškovića, ubistvo srpskog političara Ivana Stambolića, ubistvo biznismena Vladana Kovačevića, ubistvo generalnog sekretara JUL-a Zorana Todorovića, ubistvo ministra odbrane u Vladi SRJ, Pavla Bulatovića kao i ubistvo generalnog direktora JAT Žike Petrovića.

Nakon petooktobarskih promena došlo je do otvorenih sukoba unutar vladajuće koalicije. Odnosi između Koštunice i Đinđića postajali su sve zategnutiji što je dovodilo u pitanje funkcionisanje pojedinih organa unutar službe bezbednosti, vojske i specijalnih snaga. Hapšenje i izručenje Slobodana Miloševića Haškom sudu, pobuna JSO i smena Nebojše Pavkovića (Pavković je odbijao da Vojska Jugoslavije učestvuje u „prljavoj kampanji” predsedništva Jugoslavije protiv Đinđića, među kojima je bilo navodno prisluškivanje Đinđićeve vlade) dovele su do razilaženja vizija dva lidera o intenzitetu i pravcu sprovođenja reformi u Srbiji. Početkom 2003. godine, premijer Srbije, dr Zoran Đinđić, pokreće široku diplomatsku kampanju za rešavanje statusa Kosova kao jednog od ciljeva navedenih u njegovom ekspozeu. Međutim, veoma brzo biva ubijen ispred sedišta Vlade Republike Srbije. Politička pozadina atentata na premijera nikada nije utvrđena što atentat na premijera čini misterioznim činom.

Ovih dana premijerka Srbije Ana Brnabić izjavila je da je bilo planirano ubistvo predsednika Srbije Aleksandra Vučića na otkrivanju spomenika Stefanu Nemanji u Beogradu, krajem januara tekuće godine, a da su navodi o prisluškivanju Vučića i afera „Jovanjica“ pokušaji državnog udara. Tom prilikom premijerka je navela kako je sve ovo planirano dugo i detaljno i kako su u tome učestvovale paralelne strukture MUP-a. Međutim, iako se „skrivena“ odgovornost za „nedokazane“ aktivnosti MUP-a svaljuje na bivšeg ministra Nebojšu Stefanovića, još uvek izostaje aktivnost tužilaštva i odgovornih institucija sistema. Još jednom je u pitanje dovedeno funkcionisanje službe bezbednosti i organa MUP-a.

Krećući se kroz istoriju događaja i stavljanjem akcenta na ključne tačke putanje dešavanja na političkoj sceni uz neizostavnu umešanost bezbednosnih službi u istim moglo bi se zaključiti da postojanje duboke države i njena uključenost u „istorijska“ dešavanja nije svojstveno samo razvijenim zemljama poput SAD ili UK, već državama kakva je bila Jugoslavija nekada i Srbija danas. Ono što zna da zbuni običnog posmatrača gorenavedenih događaja jeste nekadašnje odsustvo, a u poslednjih 30 godina izraženo prisustvo „kriminalnih organizacija“ u ispomoći rada državnih službi uključujući i službe unutar vojske čiji je obraz „okaljan“ aktivnostima bivšeg načelnika Uprave bezbednosti Vojske SRJ i penzionisanog generala Ace Tomića. Sigurno je da sprega države i organizovanog kriminala postoji u mnogim državama sveta, međutim postavlja se pitanje u kojoj meri je jačina države u tom „nemoralnom“ balansiranju snaga, ali i šta se dešava onog trenutka kada država zakorači u organizovani kriminal?

Željko Pavićević