Veliki i mali ili „Zašto sam prestao da pišem za Danas i Vijesti?“

Pre nešto manje od dve nedelje doneo sam odluku da svoje tekstove više ne šaljem medijima Danas i Vijesti. Tu odluku sam doneo nakon što sam uredništvu oba medija poslao pismo u kojem sam od njih tražio jednu prostu stvar, a to je poštovanje nečijeg dela i truda. Godinama unazad moje kolumne su izlazile s vremena na vreme u ovim medijima. Nekada jednom nedeljno, a bilo je perioda kada su izlazile jednom mesečno ili jednom u tri meseca. A onda bi izašle jednom u godini. Kada sam god pisao, ja bih im poslao svoj tekst. Nekada bi ga objavili, a nekada ne. Međutim, u jednom trenutku od pet poslatih tekstova bio bi objavljen jedan. Pitao sam se zašto je tako. Da li je do mene? Promenio sam stil? Više nisam „interesantan“? Ne provociram? Nema senzacije u mojim tekstovima i prozivki? Naravno, teško je dati odgovor umesto nekoga drugog. Svoje tekstove volim i mislim da su kvalitetni, ali i da su iz godine u godinu postajali sve bolji i bolji. To nije samo moje mišljenje, već i mišljenje ljudi koji su ih čitali. Šta sam uradio?

Od 2007. godine pišem za portal Tačno u Bosni i Hercegovini. Za ovaj nezavisni medij počeo sam da pišem sasvim slučajno i zahvaljujući divnoj Štefici Galić, urednici portala, moja saradnja sa njima traje jako dugo bez prekida (prekidi koji su postojali bili su kratki i bili su rezultat mojih hirova). Međutim, nije sve počelo sa Tačno. Sve je počelo sa Oliverom Zekić, koja je kao moj prijatelj na Facebooku posmatrala moju prepisku sa „drugarima“ i kao tadašnja urednica Borbe, ponudila mi da pišem sredom za medij koji je uređivala. Tada su kolumne za Borbu pored mene pisali još i Dule Nedeljković i Goran Petrović. Prihvatio sam ponudu u kojoj nije bilo para. Borba je bila moja odskočna daska u svet novinarstva. Zahvaljujući gospodinu Radivojši, uredniku Pogleda u Politici, s vremena na vreme bih bio objavljen i u ovom mediju. Obično su moji tekstovi u Politici bili reakcije na tekstove Đorđa Vukadinovića, Feđe Dimovića i profesora Begovića. Katkad bi osvanula i neka kolumna što je, moram priznati, bila retkost. Naravno, nijedan svoj tekst nisam naplatio.

A onda, iz čistog gneva i besa, nakon sukoba sa Vladimirom Pavićevićem u stranci čiji sam bio funkcioner i član od osnivanja, poslao sam pismo Zoranu Panoviću, nekadašnjem uredniku Danas-a, zajedno sa kolumnom u prilogu. U tom pismu sam mu ponudio saradnju. Moji tekstovi su počeli da izlaze jednom nedeljno i izazivaju blage turbulencije u političkoj javnosti. Na neke tekstove sam ponosan, a na neke ne, ali sve ih volim. U tom nekom periodu moj tekst „U senci demokratije“, koji je stekao popularnost zahvaljujući tvitu Gorana Ješića, tadašnjeg potpredsednika Demokratske stranke, prenele su crnogorske Vijesti. Iskoristio sam tu priliku da i njima pošaljem pismo saradnje. No, do saradnje sa Vijestima došlo je nekoliko godina kasnije. Kada sam počeo da pišem, paralelno sa Vijestima, ekskluzivne tekstove sam objavljivao i u novinama DAN u Crnoj Gori. Naravno, nijedan svoj tekst nisam naplatio.

A onda sam se povukao iz politike i iz medija. Nije me bilo skoro četiri godine. Mislio sam kako je pisati za ljude u Srbiji potpuno iluzorno jer iz godine u godinu toliko lepih tekstova izađe u etar, a čitaoci ne nauče apsolutno ništa iz njih. Gubljenje vremena je postalo kuckanje po tastaturi. Dani su postajali meseci, a meseci godine. Pasivno sam posmatrao delovanje bahate vlasti i pogubljene opozicije. Nisam navikao da se ne borim, da posmatram nemo dešavanja oko sebe. Godinama unazad pisanje je bilo nekakav oblik otpora, borbe protiv ustajalosti, ustaljenog mišljenja. Bilo je vreme da se ponovo prodrma kavez. Doneo sam odluku da urednicima pojedinih medija pošaljem pismo u kojem najavljujem svoj povratak. Vratio sam se u etar kao da iz njega nisam izlazio. Draža je postao urednik Danas-a, ali moji tekstovi nisu izlazili onim intenzitetom kao nekad. To mi je malo čačkalo živac, ali ok. Vijesti su objavljivale moje tekstove kao i DAN. Portal Tačno je uvek bio uz mene.

No, vratimo se na razlog prestanka slanja tekstova Danasu i Vijestima. Kako su moji tekstovi sve ređe izlazili u ovim medijima odlučio sam da urednicima pošaljem pismo. Bilo je to lepo pismo, puno razumevanja i tolerancije. Bar je meni tako izgledalo dok sam ga pisao, a vi ocenite sami.

„Poštovani moji prijatelji,

Poštovani Dražo,

Ne bih uvod koristio da vam iskažem zadovoljstvo i čast koju sam imao time što ste neke od mojih tekstova objavljivali u svojem štampanom mediju u poslednjih nekoliko godina. Moji tekstovi su bili objavljivani redovno u Danasu dok se nisam povukao na kratko iz sveta politike i novinarstva. To se poklopilo sa Dražinim dolaskom na mesto glavnog urednika. Povratak u Danas bio je nešto kilaviji, ali opet pružio je zadovoljstvo mojoj malenkosti.

Ne bih uvod koristio niti da iskažem fasciniranost onim što činite i radite kao jedan od retkih objektivnih medija ne samo u Srbiji već i u regionu, kao neko ko se godinama unazad bori za objektivno informisanje i snagu reči, slobodu medija i slobodu izveštavanja. Bilo mi je zadovoljstvo da povremeno „osvanem“ u vašem mediju.

No, nekoliko poslednjih tekstova koje sam vam poslao niste objavili i malo mi je krivo zbog toga, iskren da budem. Zato vam se u najboljoj nameri i obraćam. Meni je stalo do saradnje sa vašim listom koja nije potkrepljena finansijama, već uzajamnim poštovanjem. Naša borba je bio list koji sam čitao kao srednjoškolac i student, a nasledio ga je Danas. Iz tog razloga molio bih vas i voleo bih da napravimo, ukoliko ste voljni, nekakav aranžman koji bi odgovarao i vama i meni kao kolumnisti. Ne mora da bude nužno finansijski, već dogovor koji bi omogućio objavljivanje mojih tekstova u vašim novinama.

Dakle, moje pitanje je jednostavno i zaslužuje jednostavan odgovor… Da li bi Danas objavio moje tekstove kada ih pošaljem i ukoliko ih ne bi objavio, da li bih mogao da dobijem nekakav feedback?

Kao što sam naveo na početku, jako uvažavam vaš rad i vaš napor da Danas budu i ostanu jedan od najboljih medija u Srbiji, ali kao što cenim vaš rad, cenim i svoj rad i svoje pisanje.

U iščekivanju vašeg odgovora o nastavku saradnje najsrdačnije vas pozdravljam i želim sve najlepše u životu i radu.

Sa velikim poštovanjem,

Željko Pavićević “

Usledio je odgovor na ovo pismo. Draža je tražio da mu pošaljem tekstove koji nisu objavljeni i koji bi mogli biti aktuelni (da se nisu ubajatili). Poslao sam mu četiri teksta. Nijedan nije bio objavljen. Međutim, slao sam mu svaki novi tekst koji bih napisao. Od nekoliko poslatih kolumni, Danas je objavio jednu pod nazivom „Klovnovi će se menjati“. Nekako se poklopilo da je to bio prvi moj tekst objavljen posle tačno godinu dana od teksta „Pavićeviću, umro je i drug Tito“ u ovom listu. Slično pismo koje sam poslao Danas-u, poslao sam i Vijestima. Oni mi nisu odgovorili, ali su objavili kolumnu „Predgrađe“ . Nastavio sam da im šaljem svoje tekstove još neko vreme, međutim oni nisu imali priliku da osvanu u ovim medijima. I to je bilo to. Cenim njihovo zalaganje da budu nezavisni mediji, ali cenim i svoje pisanje i svoj trud baš kao i svoje vreme. Iako nikada nisam dobio dinar za svoje pisanje pomislio sam kako je bilo dosta od mene za njih. Hvala na slavi, ali…

U međuvremenu Nikola Radišić, moj drug sa Facebook-a, mi je ponudio saradnju. Pitao me da li bih pisao za jedan lokalni nezavisni medij. Radi se o portalu InMedija iz Inđije. Znajući Nikolu kao iskusnog novinara i divnog čoveka, pristao sam bez razmišljanja. Poslao sam tekst urednici portala, Verici Marinčić, i svoju kratku biografiju. Saradnja sa ovim portalom je kao i saradnja sa portalom Tačno, krajnje fascinantna. Čast mi je pisati za medije kao što su ova dva portala jer su to mediji koji cene trud i zalaganje, koji cene nezavisno, objektivno i blagovremeno informisanje, koji cene slobodu reči i izražavanja, britkost i posebnost. Pisati za „velike“ je možda čast, ali ne mora da bude i zadovoljstvo.

Pišući više od deceniju shvatio sam da je problem medija u Srbiji njihovo uredništvo, njihove sujete i potreba da budu bitni, važni, „veliki“. Znam da sam dosta puta bio surovo realan, ali retki su urednici poput Zekićke, Panovića (nekada) i Galićke i Marinčićke (danas) koji neće cenzurisati misao, ograničiti slobodu govora, otupeti oštrinu reči, zanemariti pisanije i poslati ga u propast. Retki su urednici koji cene trud autora da iskažu svoju misao, koja zna nekada da bude u suprotnosti sa mišljenjem većine, iritantna za vlast i opoziciju, vladin i nevladin sektor. Imao sam sreću da pišem za dosta medija u zemlji i regionu i zahvalan sam za svaki tekst koji je objavljen od 2007. godine do danas. No, shvatio sam da ne moram biti objavljivan u „velikim“ medijima da bih se osećao „velikim“. Niti sam ja „velik“ niti su ti mediji „veliki“. Svakako nisu „nezavisni“, a znam da nisu ni „slobodni“. Ja sam „mali“ čovek, iskren, hrabar i istrajan i doneo sam odluku da pišem za „male“ medije koji su, uz sve dužno poštovanje, džinovi za veliki broj „velikih“ medija.

Željko Pavićević (IN Medija)