(VIDEO) Kako je Vučić jednim telefonskim pozivom „nabavio“ 40 miliona za ulicu u Slankamenu?

Ako je ulica u Starom Slankamenu počela da se radi zato što je Aleksandar Vučić, koji u trenutku posete više nije obavljao funkciju predsednika Republike, telefonom „naredio“ da se radovi izvedu, postavlja se pitanje na osnovu kog zakona, odluke i budžetskog akta je Opština Inđija taj navodni nalog sprovela.

Predsednik Opštine Inđija Marko Gašić rekao je novinarima pre sednice Skupštine opštine da je tokom Vučićeve posete Starom Slankamenu 1. oktobra jedna meštanka tražila da joj se uradi ulica, nakon čega je, prema njegovim rečima, Vučić telefonom „naredio“ da se radovi izvedu, a radnici su već narednog dana došli na lokaciju.

Međutim, javno je za sada potvrđeno samo da je Vučić tokom posete rekao da ulice treba „odmah da se urade“. Nema javno predočenog dokaza o telefonskom pozivu na koji se Gašić poziva, niti dokumenta koji bi pokazao da je upravo taj razgovor bio osnov za početak radova.

A upravo tu počinje pravno pitanje.

Ustav Republike Srbije jasno propisuje da se opština, preko svojih organa, stara o izgradnji, rekonstrukciji, održavanju i korišćenju lokalnih puteva i ulica. Ista odredba propisuje da opština samostalno, u skladu sa zakonom, donosi svoj budžet.

To znači da kandidat na izbornoj listi, bez obzira na politički uticaj koji ima ili je ranije imao, nema zakonsko ovlašćenje da umesto organa lokalne samouprave donosi odluku o izvođenju radova na opštinskoj ulici.

Političko obećanje nije odluka organa lokalne samouprave. Telefonski poziv nije budžetski akt. Ni javno izgovorena naredba nije dokument na osnovu kog se može zakonito raspolagati novcem iz opštinskog budžeta.

Ako je ulica već bila planirana i za nju su sredstva bila obezbeđena, onda Vučićev telefonski poziv nije mogao biti pravni osnov za njeno izvođenje. Ako, međutim, ulica nije bila planirana, pitanje je još konkretnije: na osnovu kog akta, koje budžetske stavke, kog programa i kog ugovora su radovi pokrenuti neposredno nakon Vučićeve posete?

Pri tome, nije tačno ni da svaki rad automatski mora da prođe kroz postupak javne nabavke, jer zavisi od vrste i vrednosti posla i od toga koji се propisi primenjuju. Ali i kada se Zakon o javnim nabavkama ne primenjuje, trošenje javnog novca ne postaje neformalna stvar koja može da se zasniva na telefonskoj naredbi političara.

Zato je potrebno da Opština Inđija javnosti odgovori na nekoliko jednostavnih pitanja:

Koja ulica u Starom Slankamenu je počela da se radi?

Da li je bila predviđena planom ili programom radova pre 1. oktobra?

Da li su za nju sredstva bila predviđena budžetom?

Ko je doneo odluku da se radovi izvedu?

Kada je ta odluka doneta?

Ko je izvođač radova i na osnovu kog ugovora?

Kolika je vrednost radova?

Ko je izdao nalog izvođaču da počne radove?

I, ukoliko su radovi zaista počeli 2. oktobra, kada i na koji način je obezbeđen pravni i finansijski osnov za njihovo izvođenje?

To nisu formalna pitanja. To je pitanje zakonitosti raspolaganja novcem građana.

Posebno je problematično što je Gašić ovu priču izneo kao relevantnu informaciju odgovarajući na pitanje novinara kako bi drugi građani mogli da se obrate Vučiću za rešavanje svojih problema, imajući u vidu da on više nije predsednik Republike. Gašić je tada rekao: „Za mene je Vučić bio predsednik i ostaće predsednik.“

To može biti politički stav. Međutim, politički stav ne menja zakonsku nadležnost opštine niti Vučiću daje ovlašćenje koje nema.

Još je važnije pitanje šta se dogodilo ako je Gašićeva tvrdnja o telefonskom „naređenju“ tačna.

Ako je opštinski organ, mimo propisanih procedura i bez odgovarajućeg pravnog osnova, zaista organizovao izvođenje radova na osnovu neformalnog naloga lica koje za takvu odluku nije nadležno, tada se više ne radi samo o političkoj izjavi. Način trošenja javnog novca i postupanje odgovornih službenih lica mogu biti predmet kontrole nadležnih organa, a u zavisnosti od konkretnih radnji, posledica i pribavljene koristi mogu se otvoriti i pitanja odgovornosti predviđene Krivičnim zakonikom, uključujući zloupotrebu službenog položaja. Za takav zaključak, međutim, neophodno je utvrditi šta se konkretno dogodilo i ko je doneo i sproveo odluke.

S druge strane, ni za Vučića se na osnovu same izjave ne može tvrditi da je počinio krivično delo. Za eventualnu krivičnu odgovornost bilo bi potrebno utvrditi konkretne radnje i sve zakonske elemente odgovarajućeg krivičnog dela. Krivični zakonik, između ostalog, propisuje krivično delo trgovine uticajem, ali sama činjenica da je neko politički uticajan ili da je nekoga telefonom pozvao nije dovoljna za takav zaključak.

Ono što se za sada može reći jeste jednostavnije i proverljivo:

Ako je ulica urađena novcem Opštine Inđija, za to mora postojati pravni i finansijski osnov. Taj osnov ne može biti činjenica da je kandidat na izborima telefonom rekao da ulicu treba uraditi.

Zato je ključno pitanje za Opštinu Inđija: koji dokument dokazuje ono što je Marko Gašić javno predstavio kao činjenicu?

Jer građanima nije dovoljno da znaju ko je nekome obećao ulicu. Imaju pravo da znaju ko je, kada i na osnovu kog zakona doneo odluku da je plate njihovim novcem.