Virtuelna tura kroz izložbu Nebojše Lazića

Na zidovima, pomalo i podovima, u sve tri izložbene dvorane u Kreativnom distriktu bili su postavljeni radovi Nebojše Lazića, umetnika koji je sopstveni put oformio tokom decenijskog boravka u SAD, kada se i definitivno opredelio za do sada kod nas nepoznate stvaralačke tehnike, prenosi portal 021.rs.

Prošlo je više od 15 godina kako se vratio u domovinu i od tada upriličio čak 23 samostalne izložbe. Međutim, zapažene su i nagrađivane samo u najužoj branši, široj javnosti ostao je posve nepoznat.

Lazić je, inače, zaposlen na katedri za crtanje Akademije umetnosti u Novom Sadu, ali verovatno da ni sam ne zna kada je poslednji put nacrtao crtež onako kako se standardno zamišlja, olovkom na hartiji. Iskazuje se na različite načine, u Kreativnom distriktu je prikazao kombinaciju više tehnika. Ne čudi da je do sada neimenovana.

To je, inače, česta praksa ovog umetnika; još se pamti izložba u inđijskoj Kući Vojnovića u kojoj su prikazani radovi takođe urađeni neimenovanom tehnikom, drugačijom od predstavljene u najvećem vojvođanskom gradu. Pre tri godine na izložbi u Arhivu Vojvodine bio je tek za nijansu uobičajeniji, prikazani radovi urađeni su u tehnici ručno izrađenog papira i livene papirne pulpe.

 Za razumevanje Lazićevih dela dobro je znati tehniku nastanka. Slike izložene u Novom Sadu je radio sledeći poznatog američkog avangardistu Džeksona Poloka, koji je sa drveta bacao boju ka praznom uljanom platnu na zemlji. Naš umetnik natapa slike bojom, potom pomeranjem razliva natopljeno dok ne postigne željenu formu.

Opredeljujući se za atipične i gotovo neprekidni inovirajuće postupke rada, Lazić nam kazuje da se tradicionalno slikanje može shvatiti i kao svojevrsni narativ. A narativ je smetao već i rodonačelniku avangarde Kandinskom; pokušavao je da ga ukloni. 

 Lazić je gotovo brutalan u nastojanjima da narativ ne bude prisutan u njegovim radovima i težnji da postigne sanjani epilog da „slika samu sebe slika“.

Izložba poput „Bez narativa“ i slične deluju „teške“ i nerazumljive. Po pravilu izlaze iz „čiste umetnosti“ i mogu se sagledavati iz šireg društvenog, pa i političkog konteksta. U osnovi upućene su poklonicima koji kontinuirano prate razvoj moderne umetnosti i neprekidno se edukuju. 

I tu se vidi šta manjka da bi bile prihvaćenije bar u nešto široj javnosti. Nedostaju širi i ozbiljniji katalozi, još više prateće tribine, stručna vođenja. U savremenoj umetničkoj praksi estetika gledanja odavno više nije dovoljna da publici približi kako delo, tako i autora.