Zašto inđinčani odlaze na hrvatsko primorje da rade?

Letnja sezona za radnike u ugostiteljstvu na primorju počinje za dve nedelje. Primorska mesta vape za konobarima, kuvarima, roštiljdžijama i građevinarima. Najveću potrebu za radnicima ima Hrvatska. Toj zemlji, prema zvaničnoj statistici, za ovogodišnju sezonu nedostaje oko 35 hiljada radnika. Inđinčani se sve češće odlučuju na sezonski rad u Hrvatskoj.

Nenad Šnajder za IN Medija kaže da je devet sezona radio u istom restoranu u Rovinju, ali se u ovoj sezoni opredelio za drugog poslodavca, takođe u Rovinju.

– Radio sam kao šef kuhinje u Rovinju, svake godine kod istog čoveka, od maja do kraja avgusta, za platu od 2.000 evra mesečno, bez slobodnog dana, za radno vreme od 8 sati van špica sezone, a u špicu sezone radilo se i po 12 sati. Obezbeđeni su smeštaj i hrana. Smeštaj mi je bio iznad restorana, sa pogledom na more, na nekih 50 metara od plaže. Boravišna taksa, radna dozvola, prijavljen na ceo iznos zarade i zdravstveno osiguranje, sve. – kaže Šnajder.

Nenad kaže da se ove godine odlučio na promenu poslodavca jer su „počele da mu smetaju sitnice o kojima ne bi pričao javno“.

– Nije do visine plate, uslova rada ili isplate, u pitanju su sitnice koje su me nervirale pa sam odlučio da promenim poslodavca. Malo se i kajem, jer ovaj, sada već bivši poslodavac, računa na mene. – objašnjava on.

Šnajder kaže da mu posao ili dužina radnog vremena ne smetaju. Provodi vreme na moru, radi, dobro zaradi i odmara u slobodno vreme. Za poslodavca kaže da je „izuzetno korektan“. U restoranu u kom je radio bilo je uposleno 26 ljudi iz Srbije i samo jedna žena iz Hrvatske.

– Nikada nismo imali bilo koju neprijatnost. Šta više, moj poslodavac je Albanac koji posluje dugo u Hrvatskoj i upošljava 98% ljudi iz Srbije. Čudan spoj, reklo bi se, ali je idealno. – naglašava Šnajder.

Plate sezonskih ugostiteljskih radnika u Hrvatskoj su od 800 do više od 2.000 evra, u zavisnosti u kom delu primorja rade i koji je posao u pitanju.

Mirnija mesta, manja plata

Elena Aleksić odabrala je mesto Baška na ostrvu Krk i tamo radi kod istog poslodavca već četiri sezone. Ove godine odlazi u prvoj polovini maja i ostaje do kraja septembra. Kaže da je njena plata u kiosku brze hrane oko 1.200 evra, uz obezbeđeni smeštaj i hranu. Celu platu donese kući, jer od bakšiša može da živi.

– Moja plata prve godine kod tog poslodavca je bila 800 evra, uz hranu i smeštaj. Bila sam prezadovoljna. Pošla sam na tu „ekskurziju“ sa prijateljicama, ali njima se nije dopalo i vratile su se. Ostala sam tu i još tri sezone i plata je rasla svaki put. Kući sam donosila cele plate, od bakšiša sam lepo živela, plovila brodom, obilazla Krk, kupovala suvenire. – priseća se Elena.

Ona kaže da je Baška mala, da van sezone nema više od 800 stanovnika, ali da se u sezoni u Bašku „sjuri njih milion“.

– Uglavnom su stranci, koji vole da troše i da počaste. – smeje se Elena.

Posao je našla preko oglasa, priseća se ona. Kada je prvi put otišla, nije poznavala ni mesto, ni posao ni navike meštana, ali se veoma brzo uklopila.

– Istog momenta sam dobila radnu i boravišnu dozvolu, zdravstveno osiguranje i prijavljena sam na ceo iznos plate. Kod svog poslodavca smo od prvog dana imali svu moguću zaštitu i pomoć – kaže Aleksić.

Kaže da joj je radno vreme 8 sati, ali da je teže od sredine juna do sredine avgusta, jer je to špic sezone i velike su gužve.

– Nakon sezone i nakon što nam isplati i poslednji cent, naš poslodavac radnicima omogući da provedu desetak dana kao turisti, smeštaj im je i dalje plaćen, kao i hrana. Plate nema, ali ste na besplatnom odmoru. Jako lep gest i prija.-objašnjava Elena zbog čega ona ove sezone nije promenila poslodavca.

U našoj firmi je odnos snaga pola-pola, polovina su ljudi iz Srbije, a druga polovina su Hrvati. Ali nikada nije bilo problema. Njima je važno da sezonu dočekaju spremno, da se posao završi i naravno, kad ste tamo, vi taj zarađeni novac ostavljate njima. To je jedino važno i to se jedino računa. Prvo sam se ustezala da progovorim, ali sam onda shvatila da nema potrebe da pričam kao oni, jer ću izgledati smešno. I bila sam u pravu – priseća se Aleksić.

Siguran posao i u Inđiji

Elenu kao i Nenada čeka siguran posao i kada se nakon sezone vrate u Inđiju. Njihovi poslodavci u Inđiji prihvatili su da letnju sezonu ne mogu računati na njih, ali se zato se na jesen vraćaju na svoj posao.

– Moj odnos sa poslodavcem u Hrvatskoj je jednak odnosu koji imam sa dugogodišnjim poslodavcem iz Inđije, Predragom Obrićem, poznatijem kao Dragan, vlasnikom kafića „Taverna“. – ističe Elena.

I Nenad Šnajder po povratku u Inđiju ima zagarantovan posao, ali kako kaže, na sezonski odlazak se odlučuje jer u Inđiji ima 3 puta manju platu za isti obim posla.

– U Inđiji sam imao i svoju firmu, poslastičarnicu. Zatvorio sam je, jer ovde od toga ne može da se živi. Isplativije je raditi u inostranstvu, nego u svojoj državi voditi svoj posao. – kazao je on.

Elena kaže da je osnovni razlog znog kog odlazi iz Inđije – zagađen vazduh koji joj smeta.

– Sve ostalo i ovde se može stvoriti, ali čist vazduh je meni presudan. – tvrdi Aleksić.

Ima posla, nema ko da radi

Nedostatak radne snage sve je veći problem iz godine u godinu, a naročito eskalira dolaskom turističke sezone. Ove godine u Hrvatskoj će, procenjuje se, u turističkom sektoru nedostajati između 30 i 35 hiljada radnika.

– U ovom trenutku naći radnike u ugostiteljstvu i građevini je stvarno zeznuta stvar. Kad smo mi otvarali „UGP Kafe“, dvadesetak dana nam se nije javio doslovno nitko. Ni-tko! Jedva smo našli konobara i to nije po struci i još ga treba educirati. Naravno da je onda jedno od rješenja uvoz radne snage – rekao je Hrvoje Bujas iz Udruge Glas poduzetnika za Slobodnu Dalmaciju.

Hrvatskoj nedostaje radne snage, te radnici iz drugih zemalja lako dolaze do posla, dok hrvatski radnici odlaze u zemlje Evropske Unije, opravdavajući to malom p latom kod kuće.

Naslovna fotografija: Rovinj Hrvatska/ Pixabay
Verica Marinčić (IN Medija)