Živanovići: Dok smo živi tragaćemo za istinom o smrti naših sinova (prvi deo)

Jovan i Vukosava Živanović su roditelji trojice sinova, od kojih su dvojica umrla pod nerazjašnjenim okolnostima.

Davne 1980. godine, Živanovićima je rečeno da im je novorođeni sin preminuo u zemunskom porodilištu, u šta su posumnjali, pa od tada pokušavaju da saznaju šta se sa njim zapravo dogodilo, ali sve vreme nailaze na „zatvorena vrata“ institucija.

2001. godine zadesila ih je nova porodična tragedija, kada na služenju vojnog roka gine njihov najstariji sin, Bojan Živanović. Okolnosti ove pogibije su za porodicu, takođe upitni, bez obzira na izveštaj koji im je dat.

Sumnju roditelja, koji su sami vodili istragu o iznenadnoj smrti tek rođenog sina u zemunskom porodilištu prenećemo u ovom tekstu, dok će priča o smrti drugog sina Bojana biti ispričana u nastavku.

Tuga i kontroverze

Krajem jula 1980. godine Vukosava Živanović porodila se u zemunskom porodilištu i na svet donela zdravo muško dete. Suprug Jovan obilazi je 22. jula popodne i tog istog dana organizuje slavlje povodom rođenja deteta.

Slavlje prekida zbog vesti da beba nije dobro. Iz bolnice ga pozivaju da rano ujutro dođe u zemunsku bolnicu. U bolnici saznaje da je dete preminulo.

Jovan tvrdi da je, prema papirima koje su mu pokazali, dete bilo dobro i zdravo od trenutka rođenja do popodneva, nekih 15 sati, kada nastupaju komplikacije koje navodno dovode do fatalnog ishoda.

Smrt deteta zvanično je proglašena istog dana u 20:30.

– Odmah sam mu rekao, doktore ovo je nečija greška, ja se u medicinu ne razumem ništa, ali ako je sve bilo normalno od trudnoće do porođaja i nakon porođaja i onda dete umire nakon par sati tu je neko pogrešio grdno – kaže Jovan za IN Medija.

Vukosava kaže da su je puštali da vidi dete, ali ne i da ga doji. Seća se i da beba nije bila stavljena u inkubator, kao što su lekari tvrdili, nego u neku vrstu staklenog kreveca.

– Tu nije bilo ni kiseonika na koji je priključen, ni lampi, niti bilo kakva aparatura koja bi se starala o njegovom zdravlju. Taj kreetac bio je kao akvarijum, nije imao ni poklopac – tvrdi ona.

Majka je dva puta videla bebu. Tvrdi da je ona mirno spavala, da je izgledala zdravo i bez ikakvih vidnih problema sa disanjem ili drugih zdravstvenih problema. Za „smrt“ deteta saznala je poslednja, jer su lekari prvo obavestili njenog supruga Jovana i zamolili ga da joj on te vesti saopšti.

– Ne lekari ili načelnik, ja sam morao da uđem u sobu i da joj kažem da je naša beba umrla – kaže Jovan Živanović.

Telo nikada nisu dobili, uz tvrdnje da se „odlaže“ u medicinski otpad, prema zakonu.

Insistirajući na obdukciji, a usled konstantnog odbijanja lekara koji su tvrdili da nije potrebna, Jovan im se obraća pisanim putem i upućuje zvaničan zahtev da se uradi obdukcioni nalaz preminulog deteta. Ni tada nije dobio nikakav obdukcioni izveštaj, ali je dobio niz različitih usmenih objašnjenja od različitih doktora, o uzroku smrti deteta.

Jovan je insistirao na pisanom izveštaju Instituta za patologiju, ali je tek godinu dana kasnije dobio izveštaj u kome piše da je uzrok smrti „prodor plodove vode u pluća deteta“.

Iznenadna smrt novorođenčeta, nalaz da je umrlo od „prodora plodove vode u pluća“, o čemu nije bilo nikakvog pisanog traga, onemogućavanje da sahrani dete i dobije njegove posmrtne ostatke, izostanak bilo kakvog objašnjenja – sve to u porodici Živanović stvara sumnje.

Njihove sumnje potkrepljene su i detaljem do koga je došlo na dan porođaja, a koji, ispostaviće se, nije zabeležen u bolničkoj dokumentaciji ili matičnoj službi. Iako institucije nisu zavele ovaj slučaj, Vukosava Živanović ga je opisala suprugu u pismo u koje mu je napisala nakon porođaja.

– Ona meni u pismu, tog 22. jula piše kako se porodila, rodila zdravo dete ali je jako tužna jer je žena pored nje, koja se porađala rodila mrtvo dete – citira Jovan detalje iz pisma.

Daljom istragom, posle nekoliko decenija, Jovan saznaje da to mrtvorođeno dete nije prijavljeno u matičnoj službi opštine Zemun kao, ni u knjigama zemunske bolnice.

Tragedija nikad ne ide sama

Porodica Živanović 2001. godine doživljava još jednu tragediju, kada im tokom služenja vojnog roka gine stariji sin Bojan.

Kada je smogao snage da, nakon određenog vremena, ponovo ode u zemunsku bolnicu, ovog puta zbog papirologije za nastradalog sina, Jovan odlučuje da ponovo traži izvode iz matičnih knjiga svog prvog deteta.

– Tu dolazim do informacije da ne mogu da dobijem papire jer detetu nije dato ime, što me je začudilo. Nisam mogao da dam detetu ime jer nisam ni dobio dete ni video ga niti mi je iko rekao šta treba da radim – objašnjava Jovan.

Sumnje da im je dete ukradeno počinju da rastu.

– Tadašnji načelnik mi je tvrdio da sam morao dobiti dete da ga sahranim, da je to moralo biti papirološki odrađeno i sve ono što sam ja već sam 20 godina pre toga insistirao – seća se Jovan.

Tada kreće potraga za bilo kakvim tragom o tome da je dete umrlo, gde je prijavljeno i kako je to zavedeno.

Dokumentacija (nije) nestala u poplavi

Saznaju da ti papiri ne postoje.

Preko određenih kanala dobijaju dokumentaciju za koju im je tvrđeno da ne postoji, jer je poplavljena i uništena. U tim papirima otkrivaju da nikada nije zavedeno da je 22. jula 1980. godine rođeno mrtvo dete. Jedini trag o mrtvorođenoj bebi u tom periodu bio je 2. jula iste godine, dvadeset dana ranije.

– Ovo što ja sada držim od papira, za institucije je poplavljeno. I ne samo u Zemunu, nego i u Novom Sadu, Sremskoj Mitrovici, Beogradu… Kada smo od nadležnih tražili dokumentaciju, dobili smo obrazloženje da je sve poplavljeno i uništeno. Ali smo mi došli do te dokumentacije i kao što vidite – nije poplavljena. Postoji – objašnjava on i dodaje da je analiza dokumenata dodatno podgrejala sumnju da nešto nije u redu.

– Ono što se u papirologiji vidi jeste da se generalije o našem detetu u vreme rođenja i nakon smrti menjaju, kao što je dužina i obim glave, ali i kilaža. Osim toga, doktorka kojoj su pokazivali izveštaje rekla im je da se medicinski dokumenti nikada ne pišu ćirilicom, što je slučaj sa njihovom dokumentacijom, koja je ispisana upravo ćiriličnim pismom – dodaje Jovan.

Ove papire Jovan dobija tek 2015. godine.

Živanovići su tražili i da se uradi DNK na osnovu pločica, odnosno kalupa, koji bi trebali da se čuvaju u Institutu za patologiju. Upit im je vraćen iz proceduralnih razloga – na njemu su naveli da izraz „patohistopatološka pločica“ a ne „patohistopatološki kalup“.

Ponovo šalju upit sa ispravkom, ali nakon 6 meseci dobijaju protokol o obdukciji, a ne tražene kalupe.

Na primedbu da su im poslali pogrešan dokument, odgovor Instituta je bio da „nisu dostavili telo na obdukciju“, da je to „jedini način da dobiju traženu dokumentaciju“, odnosno da „patohistološke kalupe“ može da dobije samo onaj koji je telo poslao na obdukciju.

– Pošto to nismo mi uradili, jer nam telo nikada nije predato, odgovorili su nam od toga nema ništa – priseća se Jovan.

Pokušavali su da utvrde i da li je dete sahranjeno na nekom od grobalja, ali o tome nisu našli nikakav dokaz.

Sudsko zapetljavanje

Jovan i Vukosava Živanović su 2017. godine tužili NN lice, ali im je tužba odbijena sa objašnjenjem da moraju da navedu imena onih koje tuže.

Podneli su novu tužbu, gde su kao krivce označili doktora i babicu, imenom i prezimenom, ali je ta tužba već naredne godine odbijena „zbog zastarelosti“.

Živanovići su tužili Republiku Srbiju i dobili presudu po kojoj država mora da im isplati 1,2 miliona dinara na ime naknade za pretrpljen duševni bol i patnju, za narušen lični i porodični život, neodgovaranje, namerno skrivanje i zataškavanje informacija o stvarnoj sudbini deteta.

U presudi se kaže da su „nadležni organi pokazali nezainteresovanost, kako bi utvrdili kakva je sudbina deteta ove porodice“.

Republika Srbije se žalila Apelacionom sudu na presudu, koji je žalbu odbio.

Verica Marinčić (IN Medija)