A onda je nastao haos i sve je krenulo na bolje

Moja poslednja kolumna je izazvala interesovanje i to mi se dopalo. Velika čitanost na „malim“ portalima i reakcije koje su izazvale osmeh na mom licu. Osmeh sreće i radosti. Reagovali su neki fini ljudi iz sfere novinarstva, podelili su tekst na stranicama društvenih mreža. Bilo je i komentara. Na mene su ostavili utisak oni koji su se odnosili na sujete uredništva, njihovu potrebu za bitnošću i uticajem, mrvice koje daju nama „slobodnim piscima“ misleći da su nas podigli u zvezde time što su nam dali prostora da objavimo svoje pisanije a da za to nismo dobili ni prebijeni dinar. No, sve me ovo nateralo da još jednom porazmislim o svom postupku i uticaju koji sam napravio objavljujući svoj stav koji je nekima zvučao i kao „samoubistvo“.

„Više te neće biti u uticajnim medijima.“ Nekako ispada tako, iako je relativno ko je danas „uticajan“ u zemlji mraka. No, ne bih danas o ovome jer dosta je rečeno prošli put. Moje odustajanje od slanja tekstova dvoma važnim medijima u regionu rezultat je rada na sebi, prevrtanja po mislima, uspomenama i stavovima unutrašnjeg „ja“ i odluka koja je u svemu obeležila jedan pasus u mojoj knjizi života koja, hvala nebesima, još uvek dobija na opširnosti dobijajući nove stranice iz dana u dan. Čitajući raznorazne knjige i razgovarajući sa ljudima u svom okruženju došao sam do zaključka da svi tragamo za nečim što nam deluje tako daleko i skriveno, a u stvari je tu, ispred našeg nosa. Ashley Montague je napisao da se najdublji lični poraz koji su ljudi pretrpeli sastoji od razlike između onoga što neko može da postane i onoga što je zapravo postao. Onomad, kada sam počinjao da pišem, bio sam vođen mišljenjem kako pišući za uticajan medij u zemlji i regionu mogu menjati svoj život i uticati na mišljenja drugih, kako bih mogao postati poznat široj javnosti i steći popularnost, upoznati raznorazne „zvezde“ i „zvezdice“. Ovakav san je bio impresivan za „dečaka“ koji se nogama šutirao u zadnjicu kada bi dobio trojku na pismenom iz srpskog ili kontrolnom iz gramatike.

Da mi je neko tih davnih dana, dok sam pohađao osnovnu školu, rekao da ću nekada biti kolumnista i pisati tekstove na različite teme ja bih se „presavio“ od smeha. No, život krije raznorazna iznenađenja. Počeo sam da pišem sasvim slučajno, iznenada. Počeci su bili klimavi, ali korak po korak išao sam ka svom cilju. Moji tekstovi su se objavljivali u zemlji i regionu. Neki su čak prevođeni na jezike manjina. Političke i ekonomske teme polako sam menjao za teme iz oblasti kulture i moderne psihologije.

Bilo je tu svega i sve je išlo nekako kao podmazano. Bilo je uspona i padova. Menjale su se okolnosti baš kao što sam se i ja menjao u hodu. Upoznao sam dosta javnih ličnosti sa kojima sam imao prijatne razgovore. Nekada je bilo i neslaganja. Padale su i grube reči. No, sve je to deo posla i života. Ipak nešto tu nije štimalo.

Nekada sam jedva čekao da vidim svoj tekst u novinama i podelim ga na društvenim mrežama. Vremenom, dolazio sam u situaciju da napišem tekst i da taj tekst završi u korpi jer je tamo neko odlučio da nije vredan objavljivanja. Nikada nisam dobio obrazloženje za takav „poduhvat“ uredništva. Ne bi me to obeshrabrilo, već upravo suprotno, nateralo da idem dalje.

Postigao sam nekakav uspeh koji nije bio finansijski. Kada bi me pitali zašto pišem kada me ne plaćaju rekao bih da pišem za moć i slavu. Nekada novac ne može da plati ono što možete da postignete pozivajući se na „sebe“.

Međutim, jesam li zaista postigao uspeh? Ovo pitanje me morilo nekoliko dana pre nego što ću poslati pisma urednicima Vijesti i Danas. Da li je uspeh to što u neizvesnosti moram da čekam odluku nekoga ko sedi u „fotelji“ da li će objaviti moj tekst, slova koja sam pretočio u rečenice koje iskazuju moje mišljenje, stav o nečemu ili nekome, pisanije u koje sam uložio neko vreme i emocije? To nije bio uspeh. Nešto je moralo da se promeni. Shvatio sam da „uspeh znači živeti prema sopstvenoj istini i pod sopstvenim uslovima“. Povukao sam potez za koji su neki rekli da je ravan „samoubistvu“ u svetu novinarstva.

Novinarstva u Srbiji?
Novinarstvo u Srbiji je „mrtvo“. Možda je to gruba konstatacija. Da je ublažim jer postoje oni koji pokušavaju da ga reanimiraju svojim tekstovima, svojim stavom i istrajnošću da objektivno i istinito prenesu vest široj javnosti uz stav koji će ohrabriti i motivisati, a ne uplašiti i zbuniti. To onda znači da nije „mrtvo“, ali je na „aparatima“ i možda preživi. Potez koji sam povukao smatram ispravnim i ne kajem se zbog toga što me više neće biti u „slobodnim“ medijima. Biće me tamo gde me budu hteli. Čitaće me oni koji žele da me čitaju i naći će me u ovom moru informacija koje zovemo „internet“ ukoliko se potrude i ukoliko im je stalo.

Meni ostaje da čekam neka lepša vremena koja neće doći sama po sebi, već za koja se moramo izboriti. Neću se predati. Ne ide to uz mene. Svoju borbu vodim na sebi svojstven način. Moglo bi se reći da je odustajanje od „velikih“ jedan deo te borbe koju vodim za bolje i lepše sutra.

Trudim se da svaki dan budem bolji u onome što radim, da budem neko bolje „ja“. Trudim se da kroz svoje tekstove prenesem pozitivan stav i osećanje radosti koje imam u sebi. Možda u tome uspevam, ne znam. Možda to radim zato što tako osećam, a možda i zato što sam čitajući raznorazne tekstove negde pročitao da „svet će biti bolji ili gori u zavisnosti od toga da li mi postajemo bolji ili gori“. Biće da je od svega pomalo.

Željko Pavićević (IN Medija)