Dnevnik jednog momka

Iako moja potreba za pisanjem je oduvek bila, a još veća njoj da pišem, napisaću i sada. Ipak, tiče se nje. Samo je razlika što ovo ne pišem direktno njoj. Dakle, ne osećam se nesrećnim. Pa ni srećnim, kakav sam umeo biti. Onda da počnem odatle.

Sreća je najneophodnija i najskuplja stvar na svetu. A onaj ko je nesrećan, samo on zna šta je sreća. Isto važi i za bolesnog čoveka. Kada si srećan, to možes pokazati i pričati bukvalno 5 minuta! Ne više. Šta tu ima da se kaže osim – da si srećan?! A o nesreći se priča danima, noćima… Kada si srećan, osetiš radost života! U stvari, srećan si samo onda kada se najmanje nadaš i obraćaš pažnju na vreme. Mnogo je bitno nekada obratiti pažnju na to “vreme”. Jer možeš postati primitivan, a ako postaneš primitivan, onda imaš najviše mišljenje o sebi. A to ljubav ne trpi! Ne trpi objašnjenja, potrebna su joj dela. I principi, treba ih nekada gaziti. A ne ljubav, niti žene. Žene treba blagosiljati ili obožavati. Neki kažu ili ostavljati. I da je sve ostalo laž. Ljubav, žena… Ona nije neka stvar ili predmet pa da se tek tako baci, odbaci. To je kao cvet suncokreta. Njoj su potrebne sunčane i lepe reči. Svaki dan govoriti nešto lepo! A ne ceo život sa ljutnjom i besom raditi za taj “cvet”.

Kada god da sam stajao pored nje, jednom prilikom posebno, slušao sam je pažljivo, posmatrao, smejao se i pomislio kako je strašno volim. Kako je strašno voleti nju jer sam se osećao siromašnim. Prvi susret sa njom, pomislio sam kako je uvek lepše ono što ne možes imati. Pogrešio sam. Imao sam je. I sada opet isto mislim. Valjda je u tome suština romantike, ljubavi, idiotizma..! Nije bilo potrebe nikada da joj objašnjavam, već samo delovati. Ni dokazivati. Nije bilo potrebe da mi govori da me voli. Njene oči srećne su sve govorile. Rečitije od njenih reči! Video sam sebe samo u tim očima, i pet puta je bila poželjnija i vedrija. Umela je u krvotok uliti poslednju nežnost i pronaći u meni nadu i beznađe. Tu sam se zaljubio.

Znala je da mi plava boja lepo stoji. Bela košulja kao salivena. Volela je moj osmeh, i način na koji se smejem. I sve bi učinila da me nasmeje, da vidi taj osmeh. Volela je otkucaje srca da sluša na grudima mojim. Sa ponosom u javnosti me pokazivala drugima. Volela je moje mane jer me to baš činilo onakvim kakvim jesam, savršenim čovekom. Njenim čovekom! Ni za šta ne bi želela da me povredi. I plašio sam se u početku da se zaljubim u nju. E zbog toga sam se opet zaljubio u nju.

Postao sam gord i sebičan. I kajem se zbog toga. Ali kajanje je najbeskorisnija stvar na svetu. To se nešto ne može vratiti. Niti popraviti. Inače svi bi bili sveci! Život nije planirao za nas biti savršen. Ali svejedno, zapamtio sam da nikada, nikada, nikada, nikada neću biti smešan u njenim očima ako uradim nešto zbog nje. Nasuprot. I šta god da se desi, nikada ne uzimati blisko srcu. Dok se čovek ne predaje, on je jači i od svoje sudbine! U tom momentu sam sebi odmah odgovorio jasno I glasno – NE! Prijateljstvo? – rekoh u sebi. Ljubav se ne prlja prijateljstvom! To nije za mene I nju. Ostati prijatelji? Napraviti malu baštu na ohladjenoj lavi izumrlih osećanja? Da se nekada sretnemo u penzionerskom domu, i da zaplešemo tango još jednom i zaljubimo se opet jedno u drugo po 3876 put?! Ne, to nismo mi. To nisam ja. “Ni jedan čovek ne može postati najveci stranac kao onaj koga si u prošlosti voleo.” Slažem se.

Ali znaš kako. Tražio sam samo jednu ljubav i našao je i imam je. Ona sva ljubav gore napisana i napomenuta. Svakim budjenjem jutrom shvatio sam da je volim. Sada bih joj sleteo u snove i počeo da je ljubim dok se bude budila.