Dragoljub Zamurović: „Sećam se – devedesetih su pare bile svuda, samo se trebalo sagnuti“
Pre nekoliko meseci, 12. februara ove godine, onaj koji sam reče da “istinu sipa brzinom munje”, malo se bavio i krađom. Rekao je da je Srbija na dobrom putu i tako ukrao slogan Zorana Đinđića iz 2002. godine. Koliko je Srbija sada na dobrom putu video sam danas kada sam uzeo ovih devet novčanica iz […]
Pre nekoliko meseci, 12. februara ove godine, onaj koji sam reče da “istinu sipa brzinom munje”, malo se bavio i krađom. Rekao je da je Srbija na dobrom putu i tako ukrao slogan Zorana Đinđića iz 2002. godine.
Koliko je Srbija sada na dobrom putu video sam danas kada sam uzeo ovih devet novčanica iz banke u centru Beograda. Potpuno su nove, nekorišćene, baš kao i oni listići sa pokradenih izbora od pre nekoliko godina. Verovatno zato što su štampani u istoj štampariji.
To me uverilo da je Srbija na dobrom putu da stigne do decembra 1993. godine kada se pojavio Čika Jova Jovanović – Zmaj sa jednom peticom i jedanaest nula.
Pre mnogo godina upoznavao sam jednog mladog čoveka koji je imao plemenitu dušu, ali nažalost nije bio školovan. Još kao pubertetlija pobegao je u Francusku, tamo u početku radio kao moler, a kasnije se bavio i raznim drugim “poslovima”. Kada sam ga prvi put sreo na sebi je imao elegantno odelo i kravatu, a u ruci mu je bila kožna aktovka. Šarmantno mi je pružio svoju vizit kartu na kojoj je zlatnim slovima na francuskom pisalo “Slobodan R… doktor ekonomije” i predstavio se kratko sa “Boban”. Bilo mi je odmah jasno o kakvom doktoru je reč, ali ni ja ni moji prijatelji nismo hteli da komplikujemo naš odnos sa njim nevažnim detaljima.
Taj naš prijatelj, jer smo se stvarno u međuvremenu sprijateljili, bio je kum izvesnog Franje Herljevića, učesnika Narodnooslobodilačke borbe, general-pukovnika JNA, društveno-političkog radnika SFR Jugoslavije, junaka socijalističkog rada i narodnog heroja Jugoslavije. U vreme kada smo se družili sa Bobanom, od 1974. do 1982. godine, obavljao je dužnost Saveznog sekretara za unutrašnje poslove SFRJ.
Poslednji posao u Francuskoj našeg “doktora ekonomije” bio je uvoz broda punog kafe iz neke afričke zemlje u Francusku, pa pošto je “posao” iz nepoznatih razloga propao, vlasti te zemlje su ga zamolile da napusti zemlju bez mogućnosti povratka. Tako se on vratio u domovinu gde je, zahvaljujući svom kumu, počeo da radi neke druge poslove.
Direktori pojedinih velikih društvenih preduzeća i predsednici opština odjednom su počeli da voze skupocene automobile, imaju luksuzno nameštene stanove, letuju u egzotičnim krajevima širom planete, a naš drugar da dobija na konkursima višemilionske poslove koje su društvene firme i opštine plaćale nekoliko puta skuplje od tržišnih cena. Sve je funkcionisalo bez ikakvih problema.
Sve sam vam ovo ispričao samo da bih pomenuo omiljenu izreku našeg Bobana: “Pare su svuda. Samo se treba sagnuti i pokupiti ih”.
Iako smo se svi u to vreme šalili na Bobanov račun, ispostavilo se da je on, bez ikakve škole, bio ne samo pametniji od svih nas, već i pravi prorok. Iako nije doživeo da vidi svoje proročanstvo, jer je nažalost umro vrlo mlad, 1993. godine bilo je zaista dovoljno sagnuti se i pokupiti milione.
Malo podsećanje na 1993. godinu. Poslanik radikala, profesionalni bokser Branislav Vakić, slomio je vilici poslaniku SPO Mihajlu Markoviću u holu zgrade Savezne skupštine. Istog dana, tokom demonstracija nazvanih “Stop fašizmu”, poginuo je jedan policajac, a zatim je uhapšena 131 osoba, među kojima i lider SPO, koji je brutalno pretučen. Nakon 45 dana provedenih u Centralnom zatvoru, posle protesta domaće i svetske javnosti Drašković je oslobođen jer je predsednik Slobodan Milošević kome je Ivica Dačić bio potparol, upravo tog 45-og dana, saznao da je tadašnji lider opozicije prebijen u zatvoru.
Dvadesettrogodišnji radikal Aleksandar Vučić, njegov kolega Goran Vesić iz DS-a i Socijalista Uroš Šuvaković prvi put postaju poslanici u Skupštini. Na mladima svet ostaje. Na Arkanovoj listi bili su jedan automehaničar iz Beograda po imenu Milorad Ulemek Legija i biznismen Milija Babović.
Te godine bilo je i drugih poznatih ličnosti, kao što su Nikola Tesla i Ivo Andrić koji su se, zajedno sa nekoliko devojčica i dečaka, našli na novčanicama koje su svakog dana imale sve više nula, a sve manje vredele.
Ne razumem se u berze, obveznice i druge novčane transakcije, ali znam da se 26. februara 1990. godine u Beogradu dogodilo nešto vrlo značajno za ljude koji se time bave jer su me pozvali da snimim taj trenutak.
Na tabli piše „kursna lista broj 1 formirana 26.02.1990. godine“, a naslov je „Obveznice“. Moguće da su tad krenuli sa trgovanjem hartijama od vrednosti. Malo sam čeprknuo po internetu i našao da je 16.2.1990. osnovana Komisija za hartije od vrednosti koja se bavi funkcionisanjem HoV na nivou države. Prethodno je 1.1.1990. uveden konvertibilni dinar.
Autor teksta i fotografije: Dragoljub Zamurović
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku IN Medija