Godinu dana kasnije: Šta nismo uradili, a morali smo?

 Nedostatak ubedljivog puta ka pravdi i limiti koje uspostavljaju zakoni, stvaraju osećaj da pravde nema, da se nikada neće dogoditi. 

 Sporost u istražnim radnjama, u podizanju optužnice i suđenju, posebno u slučajevima vezanim za ubistva u Malom Orašju i Duboni, dodatno podstiču rađanje pretpostavki o organizovanoj opstrukciji koja potiče iz nedodirljivosti porodice ubice. 

Pogrešna komunikacija nadležnih, prekršaji koje su i sami napravili bez i jednog razloga, pri tom imajući svest o tome da se krše zakoni, i reakcije koje su usledile, dodatno su doprineli potpuno pogrešnom načinu izveštavanja velikog dela medijske scene, ali i političkim reakcijama koje nisu doprinosile ispravljanju grešaka. Spirala grešaka samo se ubrzavala. 

 Odsustvo odgovornosti za pokazivanje spiska dece koje je ubica nameravao da likvidira, objašnjeno je tumačenjem Poverenika za dostupnost informacijama i zaštitu podataka, koje vređa zdrav razum. 

 Nedostatak komunikacije od strane institucija, sa roditeljima, sa drugim oštećenim, sa javnošću, stvorio je prostor za špekulacije, pretpostavke, izmišljanje, za osećaj da cure podaci iz institucija, kojima se vređaju i žrtve, prava oštećenih, ali i optuženih.  

Zatvaranje suđenja u potpunosti za javnost, dovelo je do mnogo manje transparentnosti o onome što se događa u sudnici, a stvorilo je i prostor za „curenje“ informacija i žongliranje advokata pred medijima posle svakog ročišta.

Osnivanje i raspuštanje Anketnog odbora Skupštine Srbije, loše je iskomunicirano između svih zaintesovanih strana i stvorilo je nove sukobe. 

Nereagovanje institucija, prvenstveno Ministarstva za informisanje i telekomunikacije, u zaustavljanju kršenja Zakona o javnom informisanju i medijima, prećutno je legalizovalo senzacionalistički način izveštavanja, kršenje prava dece, žrtava… REM je bio potpuno pasivan u sprečavanju nepoštovanja Zakona o elektronskim medijima. 

Ubistva dece, masovni zločini, sve više postaju najvrednija medijska roba, koja služi za velike tiraže i ogromne posete portalima, veći broj gledalaca. I samim tim, velike profite. „Ulovi roditelje neke“ bila je poruka jednog od urednika novinaru na terenu, jer njihova patnja zlata vredi, kada se pretvori u klikove, posete sajtu, čitanost teksta. To se, onda, vidi kroz gomilu reklama kojima su ti tekstovi okićeni. 

 Sve vreme radi algoritam koji prepoznaje one koji besomučno klikću na takve pozive da se pročita više, i gore, i još gore… Iako često na tim linkovima nema ničega. I to ne važi samo za Srbiju, već je čitav region funkcionisao na isti način. 

 Nepremostive prepreke između Srbije i Hrvatske, na primer, automatski se ruše kada je reč o masovnim zločinima i nesrećama i medijska mašinerija proradi upravo na nalog algoritama, i mase se uključuju stotinama i hiljadama reakcija i komentara koji, iako bi se pomislilo da imaju empatiju, u stvari dominatno produbljuju stereotipe i na talasu govora mržnje, najčešće ostrašćeno, potvrđuju najgore o onima sa druge strane. 

 Naravno, bilo je i izuzetaka, koji samo potvrđuju pravilo. 

 Da ništa nismo uradili i naučili, moglo se videti u drastičnom ponavljanju, kada urednici huškaju novinarku koja razgovara sa rođacima nestale male Danke Ilić. Njen nestanak i nepronalaženje, pretvoreno je više u jurnjavu za senzacionalizmom i izmišljanjem nego u bilo kakav oblik empatije sa dvogodišnjom devojčicom i njenom porodicom. 

 Država je propustila da uvede određenu vrstu vanrednog stanja, kada je reč o odnosima sa medijima i da uspostavi press centar koji bi svakoga dana komunicirao sa novinarima i medijima, koji bi proveravao informacije do kojih su novinari dolazili, ili one koje su se pojavljivale masovno na društvenim mrežama. To bi bio filter koji bi propuštao samo proverene informacije, demantovao špekulacije i izmišljotine, koji bi ukazivao na neophodnu reakciju institucija kada su curele informacije. 

Sve što se dogodilo 3. maja, ostavilo je neizbrisiv trag u onome što će se događati narednih godinu dana, sve do danas. Uključujući i 4. maj i ono što se događalo u vezi sa ovim zločinom, inspirisanim masovnim streljanjem u OŠ „Vladislav Ribnikar“. I kada je reč o reagovanju institucija, društva i medija. Bauljanje novinara po krvavim tragovima na ulici u Duboni i Malom Orašju, kao da je bilo već normalizovano izveštavanje od 3. maja. 

 I onda je prošlo dva meseca, a da se konstantno samo kontrolisala šteta i proizvodila nova šteta, novi nivoi traumatizacije za već traumirane, nove žrtve politizacija i neobjašnjivih poruka za roditelje ubijene dece.  

Na čelo škole nije imenovana osoba od prosvetnog i društvenog ugleda i autoriteta, sa ovlašćenjima iza kojih bi stajalo Ministarstvo prosvete i vlada Republike Srbije. Osoba koja bi odabrala konsultante koji bi maksimalno pomogli u izuzetno teškom položaju u kojem se našla škola, učenici i nastavnici, roditelji. 

Umesto toga, imenovana su privremena rešenja, bez inicijativa koje bi smirivale i decu i roditelje, sa planiranjem koje bi bilo inkluzivno i uključivalo predstavnike zainteresovanih strana. Sa snažnim naporima da se stvore uslovi sigurnosti, i za decu i za nastavnike. I sa demonstriranjem empatije na svim nivoima. 

Umesto toga, imali smo dominaciju ubica u medijskom i društvenom prostoru, nekoliko promena na čelu škole, prepuštanje donošenja odluka roditeljima ili preuzimanje upravljanja procesima od strane roditelja. Otvoren je prostor za dodatne traumatizacije, nečinjenjem, pogrešnim potezima, nepotrebnim otvaranjem prostora za sukobe. 

U isto vreme, roditelji i ranjeni i svedoci zločina, u potpunosti su potisnuti u drugi plan. Sa bitno manjim obimom izveštavanja, ali sa istim pristupom koji je mnogo više u funkciji senzacionalizma i koji je favorizovao zločinca u narativima. Ranjeni sa svojom borbom za živote, njihovim porodicama kojima niko nije pomagao za elementarne životne uslove, nisu pominjani sve do jeseni prošle godine. A od tada, sporadično, uz zapostavljanje svih problema sa kojima se suočavaju. 

Izveštavanje o žrtvama, njihovim životima, talentima, njihovim vrednostima, tokom više meseci, bilo je nadvladano potpunom dominacijom patologija, nasilničkih karaktera, i samim zlom. Često izmišljotinama.  

Kada se sve više pojavljivala svest o tome da su razotkrivene strategije stvaranja profita od tragedija, i kada su se pojavile inicijative za „balansiranim izveštavanjem“, bilo je kasno. Temelji neodgovornog i neetičkog izveštavanja, ali i političkog delovanja, i saučestvovanja kroz voajerstvo, svojevrsnu nekrofiliju, potvrđeni su, između ostalog, i u slučaju ubistva dečaka Andreja Simića u Niškoj banji, a potom i u slučaju nestanka male Danke Ilić. 

(Početkom ratova 1991. godine, bio sam šokiran kada sam sreo drugaricu iz srednje škole koja mi je rekla da joj nedostaju „dnevnikovi dodaci“, jer se nisu emitovali redovno svako veče. Za one koji nisu savremenici, Dnevnik RTS bio je centralno mesto ratne propagande i govora mržnje, centar ratnog huškanja i trajao je beskrajno. A pošto to nije bilo dovoljno, sve ono što je bilo spakovano kao prilog, razmotavano je u emitovanje sirovih materijala i dodatnog huškanja u „Dnevnikovom dodatku“.)

Militarizacija društva (od rečnika do oružja) od dolaska Miloševića na vlast, 1987. godine, samo je multiplikovana, a ratovima dobija nesagledive razmere. Nikada nije demontiran taj monstruozni režim, pa su i tada ustanovljene patologije održavane u realnosti i dobijale nove oblike, metastaze bez kraja. Naš DNK je bespovratno izmenjen. 

Nismo kao društvo pomogli žrtvama i njihovim porodicama na najadekvatniji način. Obilazio sam porodice u Duboni i Malom Orašju i popisivao potrebe i obaveštavao predstavnike vlasti, sa očekivanjem da će biti lako rešeni problemi i očekivanja, jer su zaista minimalni. 

Nije bilo urgentne reakcije, i neka vrsta samoorganizovanja bila je neophodna, prvo u jednom slučaju podrške porodici ranjene devojke, u koju su se uključile porodice ubijene dece iz „Ribnikara“ na prvom mestu, pa potom i koleginice i kolege iz medija. Neverovatno i užasavajuće je saznanje da pored groznih, još uvek nezaceljenih rana, potreba u lekovima i pomagalima, za koje često ne postoji pokrivanje od osiguranja, imamo i problem siromaštva koji smanjuje šanse za isceljenje. 

Posle toga, samoorganizovale su se i porodice, i prikupljena su bitna sredstva u vreme kada su bila najpotrebnija. Nažalost, i danas imamo iste potrebe jer sistemski nije rešena podrška porodicama.

Očekivao sam da se sistematizuje sećanje na svu decu i mlade i Dragana, na način koji oni zaslužuju. Da se prepoznaju te vrednosti kojima svi moramo da težimo, da se posebno deca poistovećuju sa tim vrednostima u procesu vaspitanja i obrazovanja. 

Samo zahvaljujući entuzijastima i porodicama, neki događaji su organizovani, neke manifestacije ustanovljene, ali je to daleko od onoga što je neophodno, kako bi se stvorili putokazi za bolje društvo, bolju školu, za vladavinu vrednosti koje su karakterisale one koje smo izgubili 3. i 4. maja. Nismo morali baš potpuno da izgubimo da smo znali da njihove vrednosti i talente, njihove živote, pretvorimo u vrednosti koje će dominirati svim segmentima našeg društva. Ovako, posle godinu dana, kao da ih ponovo gubimo. 

Biće i memorijalni centar, biće i različite raštrkane manifestacije, biće i poneki mural, spomenik, godišnjice, ali je potpuno jasno da smo u ovoj godini izgubili priliku koju su nam svojom neželjenom žrtvom pružili Bojana Asović, Ana Božović, Andrija Čikić, Sofija Negić, Ema Kobiljski, Mara Anđelković, Katarina Martinović, Angelina Aćimović, Adriana Dukić i Dragan Vlahović, kao i Kristina i Milan Panić, i Dalibor Todorović iz Dubone, Nikola Milić, Petar Mitrović, Nemanja Stevanović, Lazar Milovanović, Marko Mitrović i Aleksandar Milovanović iz Malog Orašja. 

Upravo zbog toga, morali bismo da se potrudimo mnogo više, nadokandimo propušteno, priznamo greške, ispravimo ih i počnemo da činimo sve da bitno izmenimo prostor u kojem naša deca rastu, vaspitavaju se i obrazuju. To će značiti da se menja i prostor u kojem živimo jer ćemo morati to mi da napravimo. 

Moram da naglasim da ni ta akcija neće uroditi plodom ako, kao društvo, ne stanemo u cipele svih žrtava od početka devedesetih, porodica stradalih, ranjenih, raseljenih, izbeglih, nestalih. Dok ne priznamo da su neki neodgovorni, pa potom osuđeni, i neki neosuđeni, prošli koji su činili zločine nad pripadnicima drugih naroda. Koji su ubijali i naše sunarodnike drugačijih političkih stavova. 

Sve dok ne priznamo, ne popišemo žrtve, dok ne donesemo zakone kojima će se pomoći svim unesrećenima i njihovim potomcima, dok se ne suočimo temeljno sa našom neposrednom zlom prošlošću, neće biti koristi od bilo koje aktivnosti, spektakularnih obeležavanja godišnjica, a bez podrške žrtvama istih tih datuma. Samo ćemo se sve više utapati u beznađe, i nove greške i nove traumatizacije nelečenog društva, kojem se umesto izlečenja nudi „nebeski život“, zamišljen na novokomponovani način. 

… 

Da li je bilo nešto dobro u proteklih godinu dana? Pamtim samo roditeljsku ljubav i čovečnost, pored svakodnevne i bezvremene patnje. Plemenitost onih koji su ostali bez najdražih i želju da učine sve da se to više nikome ne dogodi. 

Njihovu samoorganizovanost, samokontrolu, strpljenje, solidarnost i ljubav. Naravno, i brojnih članova porodica i prijatelja. 

Na sajtu javniservis.net, koji održavamo webmaster Đorđe Jokić i ja, nastojao sam da napravimo mali balans sa senzacionalističkim pojavama u medijima ili potpunom ignorisanju teme od strane domaćih javnih servisa. Dugujem neizmernu zahvalnost dr Slavici Plavšić, koja se pridružila svojim pričama, posebno o mladima i starijima, ranjenim u Duboni i Malom Orašju. 

 Insistirali smo da svi koji prenose tekstove i fotografije koje smo objavljivali, moraju to da čine po standardima kodeksa novinara, da budu plasirani autentično bez izmena, van bilo kakvog pratećeg teksta i konteksta koji bi trivijalizovao originalne tekstove. Poštovanje ovih pravila bio je napor da se upristoje, bar delimično, tabloidni mediji. I uspevali smo u nameri da sačuvamo sećanje kroz tekstove, a da ne budu oskrnavljeni kroz širenje po drugim medijima i platformama. Znači, moguće je imati i posećenost i biti pristojan i u okvirima kodeksa i zakona. 

Verujem da smo radili bez bilo kakvih interesa osim empatije prema deci i mladima i Draganu koje smo izgubili, nadajući se da je važno da upoznamo javnost sa vrednostima onih koje nismo poznavali, ali užas koji je skratio njihove živote i naneo nesagledivu tugu njihovim porodicama, razotkrio bi brojne slabosti društva i zahtevao je brze i efikasne korekcije, kako njihovi životi i vrednosti ne bi bili uzaludni. Ako, ipak, budu, sami smo krivi, pojedinačno i poimenično – svi. Zbog toga, neophodan je novi napor, izdizanje iz naših svakodnevnih problema, objedinjavanja snaga oko vrednosti, kako god ih nazivali – kodeksom novinara, Hipokratovom zakletvom ili Deset Božjih zapovesti.

Neka nam najvrednije osobine onih koje smo izgubili pre godinu dana budu vrednosti koje ćemo poštovati i veličati, koje ćemo pretočiti u svakodnevne postulate u našim profesijama i životima. 

Osećam da je mnogima teret ova godišnjica. I da jedva čekaju da se okonča. I da prođe bez skandala. I da prolazi vreme, a nekako ćemo se snalaziti kada bude nekih novih izazova. 

Siguran sam da postoji Srbija koja neće zaboraviti, koja neće odustati, koja je solidarna, kojoj su deca i mladi i svi ubijeni deo porodica, za kojima žalujemo jer su naši najrođeniji. I to je sve što moramo da uradimo i činimo, bez obzira na protok vremena. 

Ima još podugačak spisak onoga što nije učinjeno, ali dok se ne promisle ovi temeljni propusti i postave osnove za njihovo sistemsko rešavanje, nabrajaćemo ih, u stalnom podsećanju na propušteno i propuste koji se čine. 

Multidisciplinarni tim i Radna grupa vlade Srbije za memorijalni centar, svakako će raditi posvećeno i efikasno koliko je to moguće. Ali potrebno je mnogo više napora na širem društvenom planu, jer će entropija činiti svoje. Potreban je akcioni plan protiv zaborava. Deo tog plana treba da bude i projekcija da će presude biti donete do kraja 2025. godine. 

Novi ministar za informisanje i telekomunikacije, koji je i član Radne grupe, svakako bi mogao na taj širi i medijski plan da prenese aktivnosti vezane sa borbu protiv zaborava. I svakako, taj plan mora da detaljno razmotri šta je sve potrebno ranjenima i njihovim porodicama, roditeljima ubijene dece i mladih, kako bi se formirao fond za stipendiranje braće i sestara, za socijalnu i ekonomsku podršku porodicama, doživotne prihode,bilo kroz penzije ili druge nadoknade. 

„Buđenje“, kako se zove program memorijalne manifestacije, zaista treba da bude sveobuhvatno i osmišljeno, na način koji će sprečiti da bude kratkog daha i da bude u potpunosti zaštićeno od političkih turbulencija i čestih promena politika. Programi budućeg memorijalnog centra moraju da počnu da se realizuju već sada na različite načine, u različitim formatima, u svim segmentima društva. 

Sećanje na decu i mlade, mora uvek da izaziva osmeh, da traži zagrljaj, da nudi utehu, da pruža empatiju, solidarnost, dobrotu i ljubav. I stalno činjenje za dobrobit pojedinaca i društva. 

Tekst Verana Matića prvobitno je objavljen na sajtu Javniservis.net.