Knjiga se rađa

Godinama unazad pokušavao sam da sednem i počnem da pišem. Naravno, pišem ja stalno, a da za to nisam dobio ni dinara, ali nikako da sednem i započnem nešto novo, drugačije, nešto što će, pored tekstova koje sam napisao za ovih 15 godina, ostaviti neki jači i veći trag, zaostavštinu. Znate, ja ne želim da umrem. Mislim, ne trajno. Želim da živim večno. Najpre u srcima onih koji su moji i koji će ostati iza mene, a zatim i u sećanjima onih koji su pročitali moja pisanija, zapamtili me, a onda i onima koji će u moru sranja na internetu naleteti na neki moj članak, slučajno. To razmišljanje samo po sebi već izaziva fin osećaj.

Nekako, uvek sam za sebe mislio da vredim više, da zaslužujem više zato što sam mogao i mogu više. U početku nisam verovao svojim instinktima. Ograničavali su me i sputavali. Društvo, ne moji ukućani. Oni su me samo malo kočili kako se ne bih olupao i ja im to ne zameram. Roditelji su spremni da učine sve kako bi zaštitili svoje dete i toga sam postao svestan kada sam postao otac. Ipak, stege društva, nakaradni stavovi, sputavali su me da uradim ono čemu sam stremio. Godine provedene u političkom životu Srbije naučile su me da sujete malih ljudi, ništarija i sitnih lovaca na plen, koštaju života većinu građana. Politikanti, jureći karijeru kako bi ostvarili lične plitke ciljeve u stanju su da žrtvuju prosperitet i budućnost cele jedne nacije. No, nisu oni sami došli na mesto odakle mogu da „komanduju“. Neko ih je tu „doveo“ prostim potezom olovke.

Vreme je prolazilo, a bukagije su postajale sve teže i teže. Da zlo bude veće, njih nije stavio niko drugi do mene sebi samom. Vukao sam ih. Usporavale su me. Saplitale. I nisam ih odmah skinuo. Ne. Počeo sam da ih lomim sve dok nisu ostali samo lanci. Bilo je lakše, ali i dalje sam bio rob svojih zabluda. Ostrašćen i gnevan. Ljut na sve oko sebe zbog svoje gluposti, svog neznanja, svog straha. I tako sam se poput konja sa pretrpanim samarom vukao putevima života. Učio i borio se. Mnoge ratove sam izgubio, i mnoge dobio. Pobede sam slavio, a iz poraza učio. A onda sam jednog dana sebi rekao da je bilo dosta gluposti.

Moji tekstovi su se čitali i komentarisali, ali ja nisam bio zadovoljan. Nešto tu nije bilo „ja“. Političar? Politički analitičar? Ne, to nisam ja. Mogu li da iskoristim ono što sam naučio, video, spoznao da napišem knjigu? Ovo pitanje mi se danima vrtelo kroz glavu. Seo sam i uzeo da pišem knjigu, politički triler. Dao sam joj naziv „Šifra 66“. Tema knjige je bio Brionski plenum posmatran iz ugla moderne politike prepune spletki i zavlačenja smeštene u vreme Tita. Međutim, tu nešto nije štimalo. To opet nisam bio ja. Digao sam ruke i vratio se kolumnama. Ali i to mi je dosadilo. Kome i zbog čega pišem? Menja li se u svesti čitalaca išta kada pročitaju napisano? Nisam stekao takav zaključak. Prestao sam da pišem jer više nisam video svrhu. Godine su prolazile, a oblici borbe su se menjali. Pisanje je zamenilo politički aktivizam, a pisanje je zamenila tišina. Nije me bilo nigde. Četiri godine je prošlo kao dlanom o dlan. Vratio sam se u etar, a da se ništa nije promenilo osim urednika medija za koje sam pisao. Ćutanje sam zamenio slovima na papiru. Mnoga pisanija nisu ugledala svetlost dana zahvaljujući onima koji su poput političara samo u medijima. Cenzura, sputavanja, ograničenja… Gospodo „urednici“, ne bih da budem vulgaran, ali jeste li čuli pesmu Đukare i Gnjuraca? Možda je vreme da je čujete?

Pozdravio sam se sa „velikima“ i počeo da pišem za „male“. Više nije bilo lanaca, ni bukagija. Okovi su spali. Skinuo sam ih. Promenio sam se. Bilo je i vreme. I tako, sedeći jedan dan sa Cecom, mojom dragom prijateljicom i sestrom po duhu, pijući kafu, slušao sam je kako priča. Naše priče su uvek bile inspirativne, pobedničke, divne. Uvek su imale srećan kraj i uvek su se završavale tako da ostavljaju prostor za novi početak, neku drugu priču nekim narednim susretom. Jednom prilikom dok sam uživao u mirisu i ukusu najboljeg kapućina napravljenog u Kakaduu, kafiću u kraju, Ceca pomenu nešto rekavši kako je krajnje vreme da sednem i počnem da pišem knjigu. Krajnje vreme?

Nekoliko poslednjih tekstova koje sam objavio izazvali su pozitivne komentare u kojima me čitaoci savetuju da počnem da pišem knjigu. To je i Ceca rekla nekoliko puta, ali tog dana je bilo nešto drugačije. Nešto je moralo da se desi. Opravdanja su izgovor za nezapočinjanje nečega što menja svet. Sledećeg jutra sam ustao i uzeo da pišem svoju prvu knjigu. Prvih dvadeset strana je izašlo iz mene tako lako i tako brzo da sam bio u čudu. U danima koji su sledili knjiga je postajala sve „deblja“, a ja sve uzbuđeniji. Nešto kao autobiografija običnog čoveka dogegala se do nešto ispod stopedeset strana i bilo je neophodno videti valja li to i koliko. Poslao sam primerak Jadranki, divnoj ženi koja gazi osmu deceniju svog života i koja je bila devojka kada sam ja tresao zvečku kao bebac u Titovoj Jugoslaviji, Milici i Branki koje su se rodile u godini u kojoj sam ja gutao suzavac 9. marta ispred Skupštine, Prkiju i Urketu, drugarima iz teretane koji su se rodili na početku novog milenijuma u danima kada sam ponosno rušio Miloševića, Miši, klincu iz kraja koji se rodio u godini kada su mi ubili premijera…

Pišem još uvek svoju prvu knjigu i uživam u predivnim komentarima ljudi koji su pročitali probni odlomak. Ti komentari me motivišu da idem do kraja, da je završim i znam da hoću jer život je jedan i veličanstven. „Kada se jednom prilikom moja lepša polovina hvalila kako pišem knjigu pitali su je o čemu pišem, a ona je na to rekla kako pišem autobiografiju, priču svog života. Oni su to prokomentarisali rečenicom – „Kakav je on car. Piše autobiografiju kao da je neka zvezda, poznata ličnost, a ustvari je anonimus“. Moja ženica ih je pogledala i kroz osmeh rekla: „Ali on za sebe misli da je poznata ličnost“. I jeste tako. Ja sam sebi uvek bio poznat, uvek dovoljan i trudio sam se da me zapamte. I mislim da sam uspeo u tome. U stvari, ne mislim. Znam!

Željko Pavićević (IN Medija)