Taman što smo uplovili u novu godinu sa idejom da ćemo u njoj biti za nijansu bolji i pametniji dobio sam poruku od moje drage i dobre prijateljice Jelene Tinske. Bila je to video poruka koja me je potresla i rastužila. Ono što sam video, a znam da su videle široke narodne mase, teško da ide u pravcu ideje koju sam gore naveo. Pomislio sam kako je sve uzaludno jer „oni“ drže konce u rukama, zloupotrebljavaju medije praveći od ovog duboko poremećenog društva potpuni haos gurajući ga u ambis iz kojeg teško da ćemo izaći u skorije vreme. Obuzela me je misao kako više kao društvo nismo sa dve noge na zemlji, već padamo u ponor iz kojeg će retko ko da se izvuče nastavi li da guta i upija sve ono što mu se plasira pre svega preko TV ekrana. I da ne bude zabune, nije ovakvo stanje samo kod nas, ali čini mi se da je ovde to daleko dublje i jezivije nego bilo gde drugde. Verujem da me na takvo razmišljanje primorava činjenica da smo u poslednjih 30 godina, kao retko koja država Evrope, proživeli mnogo toga što je ostavilo dubok trag na našu psihu i poimanje stvari.
Poruka koju sam dobio od Jelene jeste video u kojem se bez ikakve cenzure vidi „intimno dešavanje“, seksualni čin između dvoje mladih ljudi, učesnika popularne emisije Pink televizije, Zadruga. Pink jeste televizija koju zaista treba izbegavati zarad održavanja mentalnog zdravlja. Međutim, činjenica je da ovu televiziju gleda veliki broj naših sugrađana. Samim tim potpuno je jasno zašto je stanje u državi ovakvo kakvo jeste, a mislim da smo koliko-toliko svesni da nije dobro. Oduvek je televizija menjala svest ljudi. Vesti koje se plasiraju obično oblikuju misao prosečnog čoveka koji ne čita, ne proverava informacije i nema široko obrazovanje niti svest o obrazovanju kao činu sticanja novih znanja u cilju kontinualnog unapređenja svojeg „ja“. U okolnostima koje vladaju medijskim prostorom Srbije, kao i unutar društva ove napaćene zemlje, postalo je sasvim normalno pustiti „pornić“ u delu prazničnog programa. Eksplicitne scene, kakve su se mogle videti u emisiji, su uobičajene u emisijama ovog tipa, kakva je Zadruga, ali u civilizovanim zemljama civilizovani ljudi to rade u npr. krevetu, pod prekrivačem ili ukoliko upražnjavaju seks izvan ležaja, uredništvo „pomuti“ scenu kako gledaoci, oni ispod 18 godina, a i stariji, ne bi gledali genitalije svojih „junaka“. No, mi smo daleko od civilizovane zemlje i civilizovanog društva. Više smo priučeni pilićari. Neki bi čak rekli da smo isuviše tolerantni i razvijene svesti. Daleko smo mi od toga, ali neka im bude.
Pošto sam pogledao video imao sam neki bljutavi osećaj. Neko bi se nasmejao ili uzbudio, pozitivno. Ne, ja sam samo pomislio na ono što se svakodnevno dešava, a pred čim sam čini mi se nemoćan da reagujem ili napravim iskorak. Jesam li? Doveli su nas najpre u situaciju da sami menjamo sistem što smo jedva uspeli 5. oktobra 2000. godine. Krenulo je nekako i zaustavljeno je na najgori mogući način. A onda su nas doveli u stanje apatije. Alternativa ovom sistemu je jalova i nepoverljiva. Mnogo ih je da bi se očekivalo da mogu da urade nešto konkretno, a da se na putu do cilja „ne pobiju“.
Sećam se da smo nekada imali fantastičan obrazovni program. Bilo je tu svega za one od sedam do 77 godina. Gledali smo sjajne obrazovne sadržaje poput Opstanka, Mitova i legendi, Putokaza… Deca su mogla da uživaju uz Priče iz Nepričave, Kockicu, Kolariću Paniću… Gledala se Zvezdana prašina i Folk parada. Serije su bile zabavne poput Pozorišta u kući, Priče iz radionice, Grlom u jagode… Čak i serije poput Sivog doma i Zaboravljenih bile su poučne i edukativne. Čak su i političari bili drugačiji jer se i kod njih znao neki red. Red u društvu pravio je red u politici i obrnuto. Danas je sve devastirano. Sadržaji koji se plasiraju su destruktivni i poražavajući. Korist od takvih sadržaja ima samo besciljna vlast, sklona korupciji i organizovanom kriminalu, nesposobna da napravi zaokret u pravom i iskrenom transformisanju društva kako bi sprovela korenite strukturne reforme. Takvoj, nikakvoj vlasti, odgovara priglupa i primitivna raja, glasačka mašinerija koja ne vidi dalje od nosa, koja je bez etike i estetike, okrenuta samo sebi i svojim plitkim interesima. Takvo društvo je na duži rok osuđeno na propast. Odliv mozgova i pad nataliteta su samo neke od posledica delovanja jedne neodgovorne vlasti. Politikanti su zamenili državnike. Šovinisti su zamenili patriote. Starlete su zamenile umetnice. U svim sferama društva vladaju „mediokriteti“, polusvet zaljubljen u svoju slavu. Teško je u tako nečemu funkcionisati. Međutim, da li je tako?
Naravno da nije. Izgubili smo iz vida značenje lidera. Lider nije šarlatan koji se meša u sve, glumi ludilo dok tihim glasom i isprekidanim rečenicama pokušava da nam, glumeći empatiju, objasni gde smo se uputili. Ne. Lider treba da svojim ljudima definiše stvarnost. On im pokazuje bolji, pametniji i prosvećeniji način da sagledaju svet. Oni se plaše drugačijeg, svetlijeg i boljeg. Oni se zgrožavaju na osmeh. Zato im se osmehnite. Oni beže od znanja. Zato ih ispravite kada pogreše. Objasnite im kada čujete kako „lupetaraju“. Sadržaje koje sam naveo kao destruktivne, nemojte gledati. Bojkotujte medije koji vam truju misli i duh. Vi odlučujte šta ćete gledati, koga ćete slušati i šta ćete čitati. Ako zaista verujete da ste drugačiji od njih, onda bežite od sadržaja koje vam plasiraju. To je tako jednostavno, a i korisno. Recite sebi da ne želite da živite u njihovom porniću jer ako ostanete tu gde ste, u njihovom filmu, onda to nije život, već najobičnija…
Željko Pavićević
Ovaj mladi autor ume da pronikne u samu srž našeg bolesnog društva i države. Zaista šteta da ovakav vapaj za razumom ne može da stigne do onih kojima bi trebalo, makar malo da im razmrda kriterijume života i normalne politike.
ODLIČAN TEKST!
Bravo Žex. Priznajem da mi je teško palo da se uopšte upustim u čitanje nečega za šta mi sama propratna slika ukazuje na svu odvratnost i unosi prljavštinu i smeće koje sam davno rešila da izbacim iz svog života (valjda sam verovala da će ono tako kako je došlo i otići ili da se mogu potpuno zaštititi zatvorivši mu svaki prolaz), a ono se pak toliko nataložilo da se preliva sa ekrana TV prijemnika, sasvim poražavajuće i tužno, ali jako visokog procenta stanovništva ove planete. Ipak, bravo. I ipak, moram reći da sam srećna. To je osećanje doduše došlo nakon početne gadljivosti što sam na istoj toj planeti. Nakon moje dileme da li da pročitam uopšte a potom i rešenosti da to učinim. Ali, došlo je. Verujem iz istog razloga, koji me je i naterao da pročitam. Reč je o tvom tekstu, a to ne mogu zanemariti. Srećna sam što ima još bistrih umova poput tvog. Što nisam usamljena u svom stavu prema nakaradnosti. Što se možda još neko oseća poput nas kada do njega dodju, iako to ne želi, ovakve…. Nisam još našla odgovarajući izraz za ovakvo dno društvenog “napretka”. I ta sreća nešto znači. Ako ne za društvo, onda za naš mir. Za naš um. Znaš onako, čisto za našu dušu.
Odlično rečeno. Žalosno je to što društvene mreže nisu preplavljene ovakvim tekstovima, kako bi se podigla svest ovog društva. Samo tako nastavi, važan je glas svakog svesnog pojedinca.
Ovaj mladi autor sa svakim novim tekstom me iznova odusevi!