Na korak od ambisa

Sedim sa svojom dugogodišnjom prijateljicom, pijemo prvu jutarnju kafu i pričamo. Retko je danas popiti kafu sa normalnim čovekom u glavnom gradu. Lokacija gde se nalazimo je takva da vidimo razna lica, reprezentativna, ono što jesu građani Srbije. Tužna lica, namrgođena lica, neko sivilo, ofucanost, odsustvo stila, odsustvo nade. Ne, nije Zeleni Venac. Moram da priznam da je strašno gde nas je nemarnost i neznanje dovelo kao narod. I ne samo nas. Sve one crne vesti u novinama, na televiziji i radiju od nas su napravile neku vrstu mutanata, zombija koji tumaraju ulicama grada sa ciljem da sebi i svojim porodicama obezbede osnovnu egzistenciju. Iskrivljen sistem vrednosti i potlačenost negativnim autoritetima kao reprezentima nakaradnog sistema koji vlada napravila je od nas ljude koji preživljavaju umesto da budemo ljudi koji žive. Nismo ni svesni kolika je opasnost navikavanja na mržnju i nenormalnost koja nas okružuje. Da li ste spremni da platite cenu nemog posmatranja onoga što vam se dešava?

Solidarnost, rodoljublje, tradicija i njima slične reči poprimile su neko potpuno novo i iskrivljeno značenje pod teretom ogromne količine gluposti i nepravde koja se decenijama unazad čini ovom narodu. Dozvolili smo da nam prazni mozgovi kroje sudbinu i oblikuju život. Roditelji, samleveni u raljama svakodnevice, nemaju dovoljno vremena da se posvete svojoj deci jer između kulture i vaspitanja na jednoj strani i opstanka na drugoj biraju drugo. Potreba za preživljavanjem pojedinca je emocija koji nadjačava sva ostala osećanja. Obrazovni kadar obezvređen i omalovažen ulaže minimum kako bi osposobio decu i mlade za šanse i izazove modernog veoma promenljivog okruženja. U takvom sistemu mladi su prepušteni sebi samima i onome što im se nudi na internetu, televiziji i u društvu.

Mediji promovišu nazadnost u svakom pogledu, a reprezenti nazadnosti su upravo političari koji svojim ponašanjem i stavom promovišu najgore u društvu. Plagijati i kriminal su rezultat prikrivenog neznanja i gluposti. Onaj koji ima malo u mozgu je onaj koji „rat bije“. On radi kako mu se kaže. Nemoguće je da onaj koji čita i istražuje svet oko sebe poveruje glupostima u etru. Međutim, neformirana ličnost ili ličnost formirana kroz nazadni sistem vrednosti je ličnost sa kojom je lako manipulisati i vladati. Njoj je svejedno ko vlada zemljom u kojoj živi sve dok je medija koji će makar i širenjem laži i manipulacijom ostvariti njegove pobude bile one rasističke, nacionalistiške, šovinističke ili neke druge koje se završavaju ili ne na „čke“. Ovakva situacija u društvu pravi simulaciju kretanja unapred dok realno idemo unazad, a u najboljem scenariju, cupkamo u mestu.

Siguran sam da je za bilo kakav realan pomak unapred ovom društvu neophodna deblokada uma. U prevodu to bi značilo da za početak sebi kažemo istinu i stvari nazovemo pravim imenom. Rodoljubi i heroji su bili vojvode Mišić i Putnik, a ne Mladić i Karadžić. Jasenovac je mesto zločina kao i Srebrenica, a ne mesto gde se oslobađala zemlja od okupatora. Državnici su Ante Marković i Nikola Pašić, a ne Boris Tadić i Aleksandar Vučić. Fakulteti koji stvaraju ljude promena su elektrotehnički, mašinski, medicinski i njima slični, a ne fakulteti političkih i organizacionih nauka. Inženjer i politikolog ne mogu biti jednaki i nigde u svetu nisu. Za plagijate pojedinih javnih ličnosti su krive komisije i naučno-nastavnička veća, a ne novonastali akademski građani. Njima je dozvoljeno da budu to što jesu. Teško je sebe pogledati u oči i reći istinu, ali ozdravljenje nacije je moguće jedino ukoliko to učinimo, kažemo sebi da smo grešili, da smo imali loše izbore u životu, da smo dozvolili da nas vode gori od nas i napravimo zaokret.

Zablude plaćamo decenijskim preživljavanjem u uslovima nenormalnim za normalnog čoveka. Moja generacija je živela u četiri države, preživela sankcije, ratove, bombardovanje, atentat i povratak retrogenih snaga na vlast. Veliki deo moje generacije napustio je zemlju i napušta je. Ali isto tako, moja generacija se opustila i prepustila. Prestala je da guta žabe jer ih je odjednom bilo mnogo. Prevareni smo i kao takvi razočarani. Pristali smo da nemo posmatramo život oko sebe, prepušteni svakodnevnici, životu iz dana u dan. Tvitujemo i fejsbukčimo umesto da lupamo i vičemo. Mnogi su uzeli da „kapiraju i kopiraju“ one koji im se nude, a ne one kojih više nema. Ne možemo menjati svet oko sebe ako ne promenimo sebe. Moramo definisati nepravdu i protiv nje se boriti, na poslu, u školi, u društvu, na ulici, u prodavnici, na kiosku, na pijaci, u kancelariji, u bolnici, u restoranu, u igraonici… Ovakva borba za opstanak kakvu decenijama vodimo unazad, vodi nas ka istrebljenju.

Nemim posmatranjem nepravde deo smo nepravde koja se čini. Ukoliko okrenete glavu i svoju savest zadovoljite mišlju da je dobro da se tako nešto nije vama desilo budite sigurni da ste vi sledeći. I baš iz razloga što mnogi tako čine, u trenutku kada se vama bude desila nepravda neće imati ko da stane uz vas i pomogne vam. Danas vi nekome okrenite glavu u neprilici, sutra će neko vama učiniti isto, zaobići vas i ostaviti na ulici poniženog, omalovaženog, prljavog, krvavog, mrtvog. Borba protiv nepravde i gluposti, laži i mržnje nije samo borba za danas. Ona je večna. Zato, bori se!

Željko Pavićević (IN Medija)