Pohvala je besplatna

Ne znam vas, ali kada sam bio mali učili su me da je svaka greška koju napravim ili neuspeh sa kojim sam se suočio ništa više nego prikrivena pouka koja bi trebala da me vodi u mudrost i napredak. Govorili su mi da ne mogu da ustanem dok ne padnem ili kako ću teško razumeti ono što mi pričaju dok ne udarim glavom o zid. I da se ne lažemo, mnogo sam puta pao i glavom udario o zid dok konačno nisam shvatio da se svet ne vrti oko mene, da sam samo jedan mali čovek na ovoj velikoj planeti koja je tako malecna u ovom ogromnom univerzumu. Tada mi je sve postalo kristalno jasno.

Pre par dana sasvim slučajno surfujući Facebookom naleteo sam na objavu moje drugarice u kojoj nas, svoje prijatelje, obaveštava da je napustila stranku kojoj je do skoro pripadala. Radi se o jednoj finoj osobi i iskrenom borcu za promene u ovoj našoj zemlji. Stranka kojoj je pripadala je opoziciona i važi za jednu od vodećih u zemlji. Pre nešto više od godinu dana, njoj i njenoj prijateljici sam pomogao da stupe u kontakt sa „važnim ljudima“ u stranci kako bi se pozicionirale i radile na „planu“ za stvaranje bolje Srbije. I sve je krenulo kako treba jer su obe vredni radnici, iskreni u želji i nameri da ovo društvo učine malo boljim. Verovao sam da će zajedničkim snagama i snagom koju poseduju učiniti velike stvari u sredini u kojoj žive. Međutim, spletom okolnosti došlo je do raskola. Kontaktirajući svaku ponaosob pokušao sam da saznam pozadinu priče koja je dovela do podela unutar lokalnog odbora ove „stranke“ iako me nije baš mnogo interesovalo. Kako bilo, rezultat neslaganja oko „nečega“ jeste napuštanje odbora od strane 12 članova i gomila ne baš dobrih komentara. To je ono što se videlo. Ono što se ne vidi jeste mnogo teže.

Od svog dolaska na vlast ono što je Vučiću najbolje išlo naruku jeste stalna deoba opozicionih stranaka što je rezultiralo stalnim neslaganjima u krugovima onih koji žele da ga sruše. Žele? Stranke su se delile. Iz jedne su nastajale jedna do dve nove. Mnoge javne ličnosti su najpre podržavale nekakve nove političke organizacije, a kasnije su se ograđivale od njih. Mnogi istaknuti članovi „ginuli“ su kako bi izgradili ugled svoje „stranke“, a onda bi u jednom trenutku, nezadovoljni raspodelom „vlasti“ ili „moći“ u nečemu što je tek nastajalo, svojim strankama, napuštali iste bez ili uz neumesne komentare. Ovakva pojava koja ima istorijsko poreklo, a intenzivno se ispoljava unazad 12 godina, urušila je ugled opozicije i njenih lidera u narodu što alternativu ovom režimu čini ništa boljom od njega samog. A ko je kriv za to?

Niko drugi do lideri unutar stranaka koji su sve osim lideri. Oni faktički jesu lideri, ali ne oni pravi, lideri vizionari. Imaju ulogu unutar svoje „prćije“ i daje im se na značaju, ali sve je to kratkoga daha i bez rezultata. Oni ne poseduju unutrašnje vođstvo te otuda nemaju ni spoljašnje. Oni ne shvataju da liderstvo nije u položaju, već u delanju. Predvoditi ne znači pokoravati, naređivati, deliti zadatke i kritikovati za nepostignute rezultate, već inspirisati, dati snagu i imati uticaj. Naše lidere krase ego i sujeta. Oni su obični pilićari, lovci na plen i sitne duše spremne da zarad ličnog interesa žrtvuju sveopšte dobro. Oni nemaju viziju niti žele da nam kažu za šta se bore već uporno, koristeći sličnu retoriku svojih „oponenata“, ukazuju na mane i nepravilnosti u radu vladajuće oligarhije. Željni slave i moći, nekakvog uticaja u nečemu što uticaja nema ni na šta, u stanju su da gaze jedni preko drugih kako bi ostvarili svoje bolesne ambicije. U takvoj „sredini“ nemoguće je napraviti uspeh. Pametni od takvih beže i postaju deo grupe na marginama osakaćenog društva. Svinje se batrgaju u svinjcu, a aligatorima je bara mala.

Ovakav model ponašanja se prenosi na „male ljude“, članove stranaka, koji nošeni stilom ponašanja svojih „lidera“ rade isto što i oni kako bi postali oni, mali ljudi željni slave. I onda govoriti o strukturnim promenama i transformaciji političkog sistema u zemlji seljaka na brdovitom Balkanu postaje degutantno i iluzorno, trošenje reči i energije. No, ni nemo posmatranje nije rešenje. Moramo biti promena koju želimo da vidimo u drugima.

Meni je jako žao što su moje dve drugarice upale u ralje političkog bluda i svoje prijateljstvo dovele u pitanje zbog političkih perverzija. One su mikro primer onoga što se dešava u društvu prepunom socijalnih patologija i ličnih frustracija. Ljudi se konstantno dele na one „za“ i „protiv“ nečega. I ne samo što se dele, oni vređaju jedni druge i ponižavaju. Prosto je neverovatno koliko je odsustvo zdravog razuma prisutno u političkom životu Srbije i ne samo u njemu. Daleko smo mi od civilizovanog društva dok god nas vode „lideri“ kakve imamo na političkoj sceni. Seneka je rekao da „živi samo onaj koji je mnogima od koristi; živi onaj koji ume sebe da upotrebi“. Kako naši lideri žive samo za sebe sasvim je očekivano da živimo živote kakve živimo jer da za bolje znamo, za bolje bismo se borili i birali bismo bolje lidere od ovih koje imamo. Dakle, nisu oni krivi. Mi smo…

Ovo pisanije završiću u ubeđenju da će moje dve prijateljice prevazići probleme koji su ih doveli u situaciju da se udalje kako jedna od druge tako i od cilja koji su sebi postavile ulazeći u borbu za bolje sutra. Verujem da će verovanje u ovaj cilj nadjačati razmirice i postaviti ih u poziciju jaču i bolju od one u kojoj su bile jer okolnosti se menjaju i neuspesi su samo lekcije koje nas uče kako da postanemo bolji i produktivniji. Gandi je rekao: „Ja sam prosečna osoba sa sposobnostima ispod proseka. Nemam ni senku sumnje da bilo koji čovek može dostići ono što sam ja dostigao ukoliko uloži isti napor i neguje malo nade i vere“.

Željko Pavićevič (IN Medija)