„Položaj nikad lošiji“: Novinari rade za niske plate i bez sigurnosti

–Plate su niske u poređenju sa nacionalnim prosekom, a materijalni položaj porodica beleži zabrinjavajuće pogoršanje, uprkos nominalnim rastom zarada u privredi – navodi se u istraživanju.

 Da su plate zaista niske pokazuje i prošlogodišnje istraživanje Asocijacije nezavisnih elektronskih medija (ANEM).

Kako navodi portal 021.rs, u istraživanju je učestvovalo 60 novinara lokalnih medija, a rezultati pokazuju da više od petine njih zarađuje manje od 50.000 dinara mesečno, dok isto toliko ima plate između 51.000 i 65.000.

Gotovo 17 odsto mesečno zarađuje od 66.000 do 75.000, od 76.000 do 80.000 njih 13,3 odsto, dok više od 100.000 dinara ima tek svaki deseti zaposleni u lokalnim medijima.

Na pitanje da li njihova zarada može da pokrije osnovne mesečne troškove u mestu u kojem žive najviše njih, odnosno trećina, rekla je „vrlo mali deo“. Petina kaže da platom pokrije polovinu troškova, dok 23,3 odsto uspeva ali uz „velike mere štednje“.

 Kao najveći problem u novinarstvu na lokalu u Srbiji, prema rezultatima upitnika, polovina novinara je istakla „nedovoljne zarade“, zbog čega je takva finansijska situacija primorala mnoge da rade i više poslova ili više medija.

 U izveštaju OEBS-a o ekonomskim i socijalnim pravima novinara navodi se da finansiranje medija, od kojeg direktno zavisi stepen uživanja radnih prava novinara i medijskih radnika, i dalje se odvija u netransparentnim okolnostima, uz nepoverenje medija u komisije koje odlučuju o finansiranju i kontroverznim odlukama koje navode na političke, pre nego stručne kriterijume pri odlučivanju.

 „Radimo za javnost i ispostavilo se da javnost želi da mi opstanemo“

Glavna urednica inđijskog nezavisnog portala IN Medija Verica Marinčić kaže za 021.rs da je finansijska situacija pogotovo u nezavisnim medijima jako loša.

–Iz prostog razloga zato što ne dobijate na konkursima nikakva sredstva, jednostavno nas ignorišu na svim nivoima, od lokalnog, pokrajinskog i republičkog. Ljudi ne žele da se reklamiraju da ne bi imali problema. Dakle, jako je teško doći i do tog nekog marketinškog dela gde bi se eventualno zaradio neki novac da se ispoštuju sve procedure prema državi, ali zato država uredno šalje poreze, to morate platiti, njih ne zanima da li prihodujete ili ne – objašnjava ona.

Ističe da su zbog svega navedenog plate novinara jako niske, te da se do novca može doći preko projekata ili konkursa isključivo na međunarodnom nivou.

–Kada krenu finansijski da vas ugnjetavaju, onda se na to nadovežu i tužbe, da li su pojedinačne ili su SLAPP tužbe, dakle vezane tužbe koje imaju za cilj da vas ućutkaju. To su iznosi koje jedna mala redakcija ne može da finansijski iznese, jer obavezno, ustvari, nije nužno baš da izgubite taj sud, ali on iscrpljuje pre toga i finansijski i emotivno i fizički, a i ne možete biti istovremeno i na poslu i na sudu, jer je to proces koji traje. A onda, kada izgubite, kao što smo mi, morate da platite određenu sumu novca koja je za jedan mali medij jako velika i to je pretnja za opstanak – kaže.

Na sopstvenom primeru Mariničić objašnjava šta se desi kada do takve situacije dođe – angažuje se zajednica kako bi kroz donacije pomogla mediju. Ističe i da oni jedino zbog toga uspevaju da se održe i ne nestanu sa scene.

–Ali to je jednostavno cena nezavisnog novinarstva i interesa javnosti. Mi radimo za javnost i ispostavilo se da javnost želi da mi opstanemo. To je neka strana priče koja jedna drugu dopunjuje. Dakle, svesno smo ušli u priču da nezavisno novinarstvo i nezavisno izveštavanje donosi određene konsekvence sa jedne strane, a sa druge strane da i imamo povratnu informaciju, znači da nešto očigledno radimo dobro – poručuje Mariničić.

„Položaj medijskih radnika je nikad lošiji u Srbiji„

Kako objašnjava glavni poverenik Sindikata „Nezavisnost“ na RTV-U Darko Šper, položaj medijskih radnika u Srbiji je nikad lošiji, te ih samo, kako kaže, entuzijazam održava u ovom poslu.

–U odnosu na pre četiri godine kad je jedno ozbiljno istraživanje urađeno baš u Vojvodini, materijalni položaj je lošiji, radna mesta su nesigurnija, sve je više novinara koji su ili frilenseri ili rade kao samostalci, ili su na nekim nesigurnim ugovorima kod poslodavaca imaju neizvesno radno mesto, samim tim i njihov položaj je znatno lošiji od ovih koji imaju stalno zaposlenje. A ovi koji imaju stalno zaposlenje, evo najegzaktniji podatak: u Radio televiziji Vojvodine, gde ima oko 1.150 zaposlenih, oko 500 zaposlenih trenutno je na minimalcu – kaže Šper.

Situacija, ističe, nije ništa bolja ni u nekim drugim medijima.

–Mi imamo danas registrovanih oko 10.500 medijskih radnika i možemo reći da više od polovine sigurno radi u znatno lošijem su položaju od nekih drugih branši, i da smo prosto u prekarnom položaju već duže vremena i to se ništa nije promenilo za poslednjih pet godina – dodaje on.

Kada je reč o sindikalnom organizovanju, Šper ocenjuje da svest medijskih radnika po tom pitanju nije baš u dobroj meri razvijena.

–Sindikati pregovaraju upravo o tim uslovima rada kroz kolektivne ugovore ili kroz pravilnike o radu gde nema kolektivnih ugovora, a sa druge strane uloga sindikata je da i pravno pomogne svim svojim članovima. Vrlo često se ta besplatna pravna pomoć koju bar sindikat ‘Nezavisnost’ ima za medijske radnike koristi. Tako da, mnogo je situacija, od onih najbezazlenijih do onih kada dobijete ili opomenu ili otkaz ugovora o radu, onda je tu uloga sindikata presudna, jer naši advokati te ljude brane na sudovima u tim radnim sporovima – navodi za 021.rs.

Na pitanje koje konkretne mere bi država, medijske kuće i sindikati trebalo da preduzmu kako bi se poboljšao ekonomski položaj novinara, Šper odgovara da je za medijske radnike u Srbiji neophodno odrediti neki minimum koji bi važio za sve.

–Od plate preko uslova rada i tako dalje, da postoji neki papir, neki dokument koji možemo nazvati i poseban ili granski kolektivni ugovor, koji bi svaki poslodavac u Srbiji morao da poštuje i u kojem bi bilo propisano nešto što je minimum. Dakle, ispod čega jednostavno naša branša ne bi trebala da bude angažovana. I dalje je izuzetno prisutna ova pojava privremeno-povremenih poslova, to se vrlo često krši od strane poslodavca. U medijskom svetu vrlo je lako odrediti koja su to zanimanja koja su privremena, a koja nisu, a dolazi do zloupotreba. I to država treba ozbiljno da shvati i da se takvih ugovora ratosilja i da ljudi dobiju normalne ugovore o radu na određeno ili na neodređeno vreme kako bi se osećali dostojanstveno, jer osim toga što imamo male plate, vrlo je teško danas se baviti medijskim radom, posebno biti novinar na terenu – kaže naš sagovornik.

„Godinama unazad pričamo, istražujemo, pokušavamo da ispravimo, radno-pravni položaj novinara nije baš sjajan“

Predsednik udruženja Centar za dostojanstven rad i viši naučni saradnik Instituta za uporedno pravo Mario Reljanović, slaže se da radno-pravni položaj novinara nije baš sjajan.

Izmene radnog zakonodavstva, koje su išle na štetu svih radnika, objašnjava Reljanović, posebno su pogodile novinare, baš zbog specifičnosti njihovog poziva.

–Imamo te razne ja ih zovem egzotični oblici -rada, od lažne samozaposlenosti, pa privremeni i povremeni poslovi, pa čak i istraživanja pokazuju da imamo i dosta nekih volontera, što je sve, ne samo pogrešno, jer ne odgovara vrsti rada, nego je i zakonom praktično zabranjeno. A svejedno, novinari najčešće, naročito mlađi novinari da bi ušli u profesiju, pristaju na te ustupke, da tako kažem, poslodavcu, odnosno na zaključenje tih ugovora koji zapravo njima ništa ne donosi. Dakle, oni onda nisu pokriveni čak ni onim osnovnim pravima što njihov rad čini značajno težim – kaže on za 021.rs.

Kada bi se Zakon o radu i Zakon o javnom informisanju i medijima primenjivali u potpunosti, ocenjuje Reljanović, položaj novinara bi svakako bio bolji, ne drastično, ali bi se promenio.

–Tim Zakonom o javnom informisanju i medijima su novinari prvi u celoj zemlji, u Republici Srbiji, dobili to takozvano pravo na isključenje, odnosno pravo da ne odgovaraju van radnog vremena na pozive urednika i na neke druge radne zadatke, a da se ono uopšte ne primenjuje i da čak novinari, čini mi se, nisu ni srećni što imaju to pravo jer oni kažu: ‘Pa novinarski poziv je specifičan, naravno da će se javiti usred noći ako je priča dobra.’ Dakle, imamo situaciju da sa jedne strane radno zakonodavstvo nije dovoljno, sa druge strane ni ono što imamo se ne primenjuje i mogu da kažem da postoji ta treća strana da nije čak ni dovoljno senzibilisano, probao je zakonodavac u tom novom poglavlju da nešto uradi po tom pitanju, ali nije dovoljno senzibilisano još uvek na specifičnosti novinara – dodaje.

Navodi Reljanović i neke od profesija koje imaju drugačiji set pravila, te smatra da bi o tome trebalo razmišljati i kada je u pitanju novinarska profesija – da se osim opštih izmena u Zakonu o radu koje se dotiču svih, uvaže i neke posebne izmene u njihovom matičnom zakonu.

–Istovremeno ostaje ona dečija bolest koju mi nikad nismo preležali, a koja se ne odnosi samo na novinare nego na sveukupno, ali se kod novinara, pošto su oni ranjiva profesija, dolazi posebno do izražaja, a to je nadzor nad implementacijom, nad primenom propisa. Dakle to je još uvek na veoma, veoma niskom nivou i baš zato dolazi i do različitih kršenja prava novinara – navodi on.

Međutim, ističe naš sagovornik i primer novinara koji se svesno odriču dela svojih prava, jer su zaposleni u malim redakcijama i nemaju dovoljno finansijskih sredstava da isprate Zakon u potpunosti.

–I onda praktično vlasnik, direktor je istovremeno i kolega sa tim novinarima koji deli njihovu sudbinu, tako da između poslodavca i radnika ni ne postoji neka značajna razlika. Svi taj medij doživljavaju kao njihov, ne u smislu vlasništva nego u smislu neke lojalnosti i pripadnosti i onda se oni svesno odriču jednog dela svojih prava i oni, recimo, su prilično glasni u tome da bi svaka dalja izmena radnog zakonodavstva i uopšte zakona u pravcu nametanja posebnih obaveza poslodavcu značilo i gašenje tih malih medija. Tako da sve to treba uzeti u obzir, to je jedna prilično kompleksna, kompleksna slika – napominje Reljanović.