Šapić protiv BAS-a

Znate, dosta sam razmišljao da li ovaj tekst treba da objavim. Trebalo mi je vreme da presečem i uopšte ga napišem. Razlog? Pristrasnost i objektivnost, koje bi bile dovedene u pitanje s obzirom da radim u firmi o kojoj ću pisati. Međutim, ne bih se osećao prijatno da ne prokomentarišem sve ono što se mesecima, godinama i decenijama dešava u vezi sa BAS-om, a komentarisao sam mnoga preduzeća koja su prošla kroz period transformacije, privatizacije i reindustrijalizacije. Na tapetu su bili EPS, Luka Beograd, ILR i Lola Sistem, PKB i još poneka firma od značaja za našu privredu i ekonomski rast. Možda i ne bih napisao ovaj tekst da izjava novoizabranog gradonačelnika Grada Beograda nije bila tako „snažna“ i „neutemeljena“ i da nekim pukim slučajem nisam uložio godine svoga života u šamaranje knjiga iz oblasti ekonomije i strategije i da nekim slučajem moje interesovanje nije delom i u proučavanju tranzicionih procesa zemalja u razvoju.

Tog sunčanog dana na plaži u Grčkoj dok sam čitao knjigu koja mi je okupirala pažnju, a koju mi je poklonila draga prijateljica Simona, stigla mi je poruka od Darka koji je sedeo u obližnjem baru. Pogledao sam ga i nasmejao se. Sa usana sam mu pročitao reč „Pročitaj!“. Odmahnuo sam rukom. Bio je to 28. jun. Par dana kasnije i nakon par provokacija na račun firme u kojoj radim i Gangule od strane Darka, pročitao sam tekst u Danas-u. „Ja ću za par dana dati predlog Vladi Republike Srbije da oduzmemo ovu autobusku stanicu ovde toj privatnoj kompaniji BAS koja nije izgradila, čekamo tri godine… Znači da je oduzmemo, da Grad to preuzme na sebe, da mi završimo te radove, pa ćemo da vidimo ko će njome da upravlja“, rekao je Aleksandar Šapić, gradonačelnik Beograda, 22. juna. Sjajno, pomislio sam.

„Oduzeti“ nešto od „privatnika“ u zemlji koja je ušla u proces političke i ekonomske tranzicije pre više od 30 godina je smešno. Nacionalizacija nije stran pojam ljudima u svetu ekonomije, ali za vladu i vlast koja „korača“ ka EU, pokušava da ispuni uslove iz „nekakvih poglavlja“, koja je prihvatila uslove Vašingtonskog konsenzusa, koja pokušava da preispita „sporne privatizacije“ i privatizuje firme iz strategijskog sektora, koja otvara svoje granice za inostrana ulaganja i green-field investicije korišćenje reči „oduzeti“ je više nego strašno. Ako sebe smatra delom vlasti i predstavlja se „evropejcem“, Šapiću je ovo prvi auto-go. BAS je akcionarsko društvo u čijem vlasništvu država učestvuje sa oko 40%. Mešovito preduzetništvo je model prema kojem sam uvek imao simpatije i koji sam uvek predlagao u svojoj političkoj karijeri kao model kojem bi trebali da težimo kada su u pitanju privatizacije firmi iz javnog i strategijskog sektora. S obzirom da je stanje stvari takvo kakvo je, zašto bi Šapić oduzimao nešto u čemu učestvuje? Zar nije logičnije da pomogne firmi u čijem vlasništvu učestvuju upravo oni kojima će dati predlog za „oduzimanje“ BAS-a?

Neću se baviti političkom istorijom Aleksandra Šapića jer to nije tema ovog teksta. Neću se baviti ni njegovim aktivnostima na mestu predsednika Opštine Novi Beograd. Neću komentarisati ni njegove pobude, afirmacije, težnje u političkoj karijeri. Nije umesno i nije ok jer prvi sam ja promenio mnogo stranaka, imao raznorazne pobude tokom bitisanja u politici, menjao svoje mišljenje i stav i podržavao one koji su me kasnije „izdali“ za „šaku dolara“. Međutim, daću sebi slobodu da ukažem na pogreške i dam predloge za izlazak iz krize koja je uzela maha.

Beogradska autobuska stanica je decenijama meta raznoraznih „likova“ iz sveta politike, urbanizma, arhitekture… Najdalje što sam otišao bio je tekst u Politici iz 1979. godine gde se još onomad predlagalo premeštanje stanice na Novi Beograd. No, došlo je vreme kada je sasvim izvesno da se glavna autobuska stanica Grada Beograda mora izmestiti jer BgdH2O mora da raste i da se razvija tokom koji je planiran. Ono što mnogi u vlasti grada ali i države, čini mi se, ne žele da prihvate jesu neke neoborive činjenice koje opravdavaju dosadašnje aktivnosti BAS-a kao investitora. Prva činjenica: Na samom početku realizacije projekta izgradnje nove autobuske stanice svet je zahvatila pandemija Covid-19 što je znatno uticalo na poslovanje BAS-a koji „živi“ od putnika, ljudi koji putuju i koji su zahvaćeni virusom. „Zatvaranje“ i mere koje su stupile na snagu potpuno su paralisale BAS kao i većinu kompanija u svetu. Pandemija virusa Covid19 slomila je mnogo jače svetske kompanije od BAS-a. Druga činjenica: BAS je u samom startu bio ometan u realizaciji projekta izgradnje nove autobuske stanice nedobijanjem raznoraznih dozvola koje su u vezi sa projektom izgradnje i nesređenom situacijom po pitanju vlasništva zemljišta na Novom Beogradu. Država je kroz svoje institucije kočila početak radova dok je istovremeno zadavala rokove kada projekat mora biti završen. Treća činjenica: Nakon što se ušlo u realizaciju projekta izgradnje stanice troškovi izgradnje koji idu na teret preduzeća su, usled energetske krize izazvane ratom u Ukrajini, znatno skočili što je BAS dovelo u veoma nezgodnu situaciju.

Ovo su tri ključne činjenice koje obuhvataju eksterne faktore koji su paralisali BAS i doveli ga u veoma nezavidnu i nezahvalnu ekonomsku situaciju i kao investitora i kao firmu koja se u veoma teškim okolnostima bori da održi kvalitet svojih usluga i obezbedi bezbednost saobraćaja i transporta putnika do željenih lokacija u zemlji i inostranstvu. U ovakvim okolnostima „napadi“ na BAS od strane onih koji imaju udela u njegovom vlasništvu je neprimereno naročito kada je moguće iznaći rešenje pogodno za obe strane, BAS i grad.

Jedno od rešenja je upravo u mešovitom preduzetništvu. Grad i država treba da pomognu i učestvuju u izgradnji nove autobuske stanice kroz davanje povoljnih kredita i bespovratnu finansijsku pomoć BAS-u. Država i Putevi Srbije takođe treba da učine sve kako bi saobraćajna infrastruktura omogućila nesmetan rad stanice i funkcionisanje saobraćaja u gradu. Pregovori dva tima, BAS-a i Grada treba da idu u tom pravcu. Stalni napadi i nerazumevanje okolnosti u kojima se sve dešava u vezi sa izgradnjom nove autobuske stanice ne mogu dovesti do zadovoljavajućeg rešenja. „Oduzeti“ nešto od nekoga je poruka koja ne sme da ode u etar u uslovima kada se zemlja ponovo otvara za inostrana ulaganja na putu svog ekonomskog i privrednog rasta i razvoja. Od BAS-a se u ovakvim okolnostima, kada je sa jedne strane pritisnut eksternim faktorima izazvanim pandemijom, energetskom krizom, krutom birokratijom i nemogućim rokovima, a sa druge strane teškom ekonomskom situacijom zaposlenih kojima su zarade smanjene i do 40% u uslovima energetske krize i tihe inflacije, ne može očekivati da izgradi novu stanicu sam, bar ne u rokovima koji su mu nametnuti. Dogovor kuću gradi, a rešenje je tu i povoljno je za sve strane, BAS, grad i putnike.

Željko Pavićević (IN Medija)