Saplitanje

Sasvim je jasno da za one koji žive u prošlosti nema budućnosti. Oni će ostati zatvoreni u kavezu svojeg cinizma i ostrašćenosti, mržnje i zluradosti. Takvima je ograničen rast i prosperitet. Oni su tu da bi životarili na marginama društva i huškali jedne na druge na obodu jedne nadnacionalne države. Tu su da bi radili na podelama i stalnim turbulencijama u društvu. Njima ništa sveto nije, a puna su im usta vere i pravičnosti. Oni bi da po svaku cenu isteraju svoju pravdu ne prezajući ni pred čim niti pred bilo kim. Njihovu patnju, ljubav, veru moraju osetiti svi na svojoj koži kako bi imali osećaj satisfakcije i ispunjenosti. No, iako se to nikada neće desiti, umreće u iluziji da su nešto pokušali i napravili pomak i sve to sa uverenjem da će se njihova priča nastaviti. Na našu žalost, izgleda da priča i dalje traje.

Iako je mural Ratka Mladića već nekoliko meseci na istom mestu gde su ga pre nekoliko dana izbombardovale jajima Aida Ćorović i Jelena Jaćimović, vest o „herojskom“ činu dve za nekoga hrabre, a za nekoga kompromitovane dame, odjeknula je regionom. Kao u nekom filmu, bilo je tu svega. Mogao se steći utisak da je sve bilo unapred isplanirano i inscenirano kako bi se akcenat sa onoga što se dešava iza kulisa prebacio na predstavu. Dve aktivistkinje u „žaru borbe“ sa „desničarima“, obožavaocima lika i dela osuđenog generala odgovornog za jedan od najvećih zločina na ovim prostorima posle Kragujevca i Jacenovca, novinari koje ometaju u izveštavanju sa „mesta zločina“ i policija koja u uslovima pandemije hapsi one koji ne nose maske i ugrožavaju javni red i mir. Akciona komedija koja je u drugi plan bacila izglasavanje izmena i dopuna jednog zakona od kojeg bi možda mogla da zavisi budućnost Kosova (potpuno je nebitno šta će biti konačan rezultat tog akta u budućnosti, Kosovo je međunarodno priznata država hteli mi to sebi da priznamo ili ne, a i ko nas pita).

I ne bi sve to bilo istovremeno i žalosno i smešno da se, kako to obično bude, nisu poklopile kockice koje su ovom događaju dale „krila“. Dok su u Beogradu pokušavali na sve načine da „uklone“ mural na uglu ulica Njegoševe i Alekse Nenadovića, u Sarajevu je istog dana preminula Hajra Ćatić, jedna od srebreničkih majki koja nikada nije pronašla posmrtne ostatke svog deteta. Ove dve vesti, sjedinjene, bile su izgleda potrebne i dovoljne da se pojača vatra ispod Balkanskog lonca koji neprestano krčka već više od 30 godina. Usledio je domino efekat. Predsedavajući Predsedništva BiH Željko Komšić novinaru koji je ostao zaprepašćen nakon što je njegov sagovornik prekinuo intervju zbog negiranja genocida, poželeo je ugodan dan u Sarajevu. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić ovaj događaj je nazvao „užasnim“. „Užas“ je danas upornost zvaničnika jedne države da iskaže svoj stav koji se poklapa sa stavom suda koji pomalo liči na onaj iz Nirnberga, ali ne i sa stavom novinara Tanjuga. Istovremeno „užas“ nije ono što je predsednik jedne države koja nema potpunu kontrolu nad delom svoje teritorije radio i govorio 90-ih godina. To se izgleda podvodi pod „mladalačko buntovništvo“.

I džabe silni novci i telegrami koji su poslati iz Srbije u Srebrenicu. Džabe silne posete visokih funkcionera Srbije ovom gradu tuge i bola. Džabe i rezolucija Parlamenta Srbije o Srebrenici. Sve je džabe kada se svest naroda kao i njenih predstavnika nije pomerila sa mrtve tačke. Kako ovde tako ni u ostalim zemljama regiona.

Mural Ratka Mladića u Beogradu i ono što se dešavalo poslednjih nekoliko dana ukazuje na dubiozu kompletnog življa na ovim prostorima. Onima kojima je Ratko Mladić heroj, Aida i Jelena su izdajnici. Sa druge strane, Aida i Jelena su postale heroji koje su ustuknule ispred grupe huligana, batinaša i „Vučićevih delija“ odupirući se hapšenju od strane „Vulinovih pulena“. Jednom prilikom mi je jedan moj prijatelj i profesor na fakultetu Beogradskog univerziteta, kojeg neću imenovati, rekao kako nama nema spasa. Ne bih voleo da ispadne da je bio upravu, ali…

Imali smo Antu Markovića, a onda smo posle toliko haosa, patnje i bola dobili Zorana Đinđića. Oni nisu bili sveci, ali su dobro radili svoj posao. Radili su ga sjajno u okolnostima koje su vladale političkom scenom tih godina. Nismo to znali da cenimo. Danas, toliko godina od početka građanskog rata, toliko godina od hapšenja Miloševića, Karadžića i Mladića, smrti Izetbegovića i Tuđmana, mir na ovim prostorima se ne nagoveštava. Problem je sve, skoro sve. Smetaju nam svakakva dešavanja. I sve se podvodi pod ambicije Šešeljevog šegrta i njegovog sna o nekakvom „srpskom svetu“, a da situacija bude banalnija on je sve manji i manji. I nije manji samo teritorijalno već i demografski. Stara nacija izumire dok mladi napuštaju svoju otadžbinu. I onda se postavlja jedno interesantno pitanje: ko je veća budala, Vučić sa njegovim izjavama i delima ili oni što se primaju na sve što ovaj uradi i kaže kada je jasno vidljiv rezultat njegove politike?

Uporno više od 30 godina sami sebe zaplićemo i saplićemo. Niko nam nije potreban sa strane.
Dovoljno smo osposobljeni da sami sebe zavrnemo. Na budućnost ne mislimo. Živimo u prošlosti kako bismo što više remetili sadašnjost. Nama prošlost ne služi da nešto iz nje naučimo već da uznemirimo sadašnjost i iz vida izbavimo budućnost. Kome treba budućnost kada imamo heroje prošlih dana. Toliko heroja modernog doba da smo zaboravili šta znači biti „heroj“. Ratko Mladić nije nikakav heroj. On ne može da bude deo istorije koju čine heroji poput Vojvoda Mišića i Putnika ili pukovnika Gavrilovića. Aida Ćorović nije nikakav heroj niti je heroina. Njen čin nije herojski, a nije ni građanski. Muka mi je od heroja modernog doba. Oni su samo primer koliko je ovaj narod posrnuo i izgubio svaki kompas, nebitno kojoj grupi pripadaju „herojski“ pojedinci. No, da ne bude zabune, nismo mi jedini. Sa sličnim problemima suočavaju se i razvijene privrede. Hitler je mnogima heroj iako su oni manjina u Nemačkoj. I Tramp je heroj. Staljin i Putin su heroji. Mao Cedung je heroj. Iskreno, muka mi se od toliko heroja. A vama?

Naslovna: ilustracija – Miroslav Vujović, Nova S

Željko Pavićević (IN Medija)