Svet koji igra

Svakome od nas u nekom trenutku bude teško. Pomislimo kako nema izlaza ili je rešenje na dugačkom štapu. Sve bi bilo možda i lakše da nema duplog pritiska, privatni problemi opterećeni svakodnevnim dešavanjima. Nestabilna ekonomska situacija i političke perverzije politikanata probleme samo čine da izgledaju nerešivi. A tako je malo potrebno da se stvari preokrenu i bezizlazna situacija preokrene u iskustvo koje nas je ojačalo.

Pre nekoliko dana u jednom od štampanih medija čitao sam kolumnu Vuka Draškovića. Istorijska i mračna, vodila me sumornim putem od Hitlera, preko Miloševića do Vučića. U jednom trenutku sam se pitao šta me je nateralo da je čitam. Možda to što sam nekada kao klinac, tinejdžer pa student bio ponosni član Srpskog pokreta obnove, stranke koja je rušila poslednji komunistički režim u Evropi? Možda to što kao politički analitičar imam nekakvu obavezu da pratim ono što pišu i rade političari na političkoj sceni Srbije? Ili sam hteo da ispratim mišljenje velikog srpskog pisca? Sigurno dosta toga me poteralo da pročitam pisanije Vuka Draškovića i bez obzira na sve što se odnosi na njega, od vremena kada je bio deo tima Mike Špiljka, jednog od svojevremeno najjačih komunističkih lidera u SFRJ do Aleksandra Vučića, Šešeljevog šegrta i današnjeg predsednika Srbije, on je dobar pisac.

Ne bih ovom prilikom o tekstu već o onome što je u meni nakratko probudio. Istini za volju, dosta toga je tačnog napisao Drašković u tekstu „Pred vratima rata“, ali zar svet nije stalno pred vratima rata? Srbija je dugo bila u ratu koji nije vodila, a opet ga na neki čudan način vodila. Čak i danas, posle više od tri decenije od raspada SFRJ, Srbija vodi nekakve ratove, tajne i javne, boreći se za nekakav „srpski svet“, za „demokratiju“, integracije… Posle toliko užasa i tragedija, zveckanje oružjem, provokativna retorika i skriveni nacionalizam ponovo haraju regionom kao da nam se sve najgore nije desilo pre nešto manje od pola veka. Pola veka od okončanja Drugog svetskog rata uleteli smo u strašan građanski rat, podelili se na strašan i surov način i stali. Da li je moguće da smo tako brzo zaboravili sve ono što se dešavalo i što nas je jako mnogo koštalo? Tu je započelo moje razmišljanje, prostim pitanjem: „Nije li nam bilo dosta?“.

Pljunuli smo na ideju Ante Markovića i uhvatili se za Memorandum SANU, buzdovan Miloševićeve destruktivne politike. Na korak od ulaska u nešto što će postati Evropska unija izabrali smo zablude koje „plaćamo siromaštvom, trovanjem duha i položajem daleke periferije u Evropi“. Pokušaj da promenimo smer i krenemo putem kojim ćemo osposobiti Srbiju za šanse i izazove 21. veka zaustavili smo mecima. Ubili smo prvog demokratskog premijera ispred njegovih službenih prostorija, na mestu gde je menjao Srbiju. Nastavili smo da plaćamo zablude. Ponovo verujemo neiskrenoj i perverznoj politici 90-ih. Ponovo nas vode oni koje smo tog petog oktobra sklonili, ili smo bar tako mislili. Vidi li se kraj ovom ambisu?

I dok ovo pišem, i dok sebi i vama postavljam pitanja, obuzima me isti onaj osećaj koji sam imao dok sam čitao Draškovićevu kolumnu. Dok sam je čitao, zapljusnuo me je talas misli, strašnih misli i strašnih sećanja. Pesimizam koji je sve oko mene činio beznačajnim i nepotrebnim. I onda sam pomislio kako je u stvari to bio cilj Vukovog teksta. To je cilj i vladavine ovog režima, destabilizacija, podele, trovanje duha i beznađe, a ja to ne želim sebi. Ne želim i neću da im dam za pravo da sa mnom rade ono što oni žele.

Pomislite li nekada gde i kako vam je prošlo poslednjih 30 godina? Da li se sećate svoje prve simpatije? Da li se sećate najbolje žurke u životu, najlepšeg putovanja? Da li se sećate kada ste se poslednji put urnebesno smejali u pozorištu, igrali i pevali na koncertu? Ima li mesta u vašim sećanjima za najboljeg druga i drugaricu iz detinjstva? Sećate li se dugih šetnji pašnjacima i šumama? Da li se sećate kada ste ubrali prvu visibabu? Pamtite li leto kada ste prvi put bez roditelja, sa društvom otišli na more? Kada ste poslednji put raširenih ruku posmatrali izlazak sunca? Sećate li se prvog poljupca?

Mnogo je loših dešavanja oko nas, ali njih ne izazivaju vanzemaljci, već ljudi poput vas, mene. Napetost, borba za egzistenciju, pritisci na poslu… Konstantna sranja koja plasira vladajuća bulumenta zajedno sa jalovom opozicijom dovodi nas na ivicu normalnog, korak od ponora. I umesto da nastavim da „mračim“ nakon što sam pročitao tekst Vuka Draškovića, ja sam pustio novi singl Dajane Ros, „If the World Just Danced“. Sjajna stvar i predivne reči. Napravio sam slobodnog mesta u sobi. Uzeo svu ljubav sveta. Uhvatio za ruke svoju ćerkicu. Igrali smo i pevali. Napravili smo žurku za nas. Pridružili su nam se žena i sin. Pozvao sam i Cecu, moju dragu prijateljicu, da nam se pridruži. Nestale su ružne misli. Nestalo je ogorčenje i ostrašćenost. Nestali su Đilas i Vučić, Tito i Sloba. Ostali su ljubav i pozitivne misli, lepe uspomene i divna sećanja kojih je uvek bilo i uvek će ih biti. Pomislio sam kako bi svet zaista bio bolji kada bismo umesto svađe, vređanja, napadanja, kritikovanja jednostavno samo „igrali“.

Možda političko „blejanje“ bludnika koje traje unedogled treba zameniti dobrim žurkama i kafenisanjem na vesele teme.

Možda bi dok gledate dnevnik ili neku političku emisiju, valjalo pozvati ukućane, podeliti među sobom uloge likova koje gledate, pritisnuti „mute“ i pozajmiti im svoj glas. Igra i smeh. Prestanimo gledati unazad. Nije nam potreban još jedan pogled preko ramena. Dosta smo se loših stvari nagledali. Moramo ići napred sa srećom i ljubavlju u srcu. Jedino tako ih možemo sve pobediti. Vreme je za novi otpor, drugačiji, smisleniji. Za početak krenimo od sebe. Nađite slobodno mesto, pustite omiljenu pesmu i đuskajte. Samo đuskajte.

Željko Pavićević