Život

Smrt je sastavni deo života. Ona je tu, iza ćoška, vreba. Čeka. Život je niz tačkica, pokušaja, uspeha, razočarenja, radosti. Traje dok traje. Neko umre mlad i živi dok ga smrt ne zaskoči. Neko živi i posle smrti. Čudan je to neki osećaj. Ono kada razmišljate o životu, šta ste postigli, ko ste postali, kako ste proveli vreme i kada će sve prestati. Osećaj strašljivog kretanja između prošlosti i budućnosti. A sadašnjost? Tu ste, prisutni telom. Umom ste tamo negde, iza ili ispred. Zašto?

Prošle godine, početkom novembra doživeo sam nešto što mnogi nisu. Mnogi nisu očekivali da će se to ikada desiti. Mnogi su otišli odavde, misleći da se sve završilo te davne 1981. godine. Mnogi su se nadali, verovali, da će se možda nekada, nekim slučajem i u moru čudnih okolnosti ipak desiti ono što se desilo. A desilo se. I koliko god trivijalno zvučalo, nama, pojedincima, to je događaj za pamćenje, događaj koji simboliše život, dešavanje, trenutak. ABBA se vratila.

Pre par meseci desio se još jedan događaj koji nekako i na neki čudan način obeležava moj tačkasti put života. Grupa koja je obeležila 80-te, godine koje volim i rado ih se sećam, izdala je svoj album, prvi nakon skoro 18 godina. Sjajan album. Toliko sjajan da ne prestajem da ga slušam. Iz dana u dan, iz sata u sat dok muzika i pesme ulepšavaju moje vreme, moj život. I uz sve to, dok traje, osećam u sebi neki mir, spokoj i sreću. Dva starija gospodina, prijatelja, dva muzičara, dva bića su posle toliko godina rada, stvaranja, sukoba i razlaza, snimili i izdali nešto fenomenalno, prevazilazeći razlike i vraćajući nas u vreme kada su bili ortaci, pevači, mladi, vreme kada smo bili deca, mladi… Mislio sam da se to neće nikada desiti. Da je Everybody Loves a Happy Ending njihov poslednji projekat. Da je to to, i da nema više. Kraj. Međutim, Tears for Fears su me baš kao i ABBA, izuli iz cipela, ostavili bez daha. Njihov poslednji album The Tipping Point je savršen. Mislim da album ne definiše samo muzika, pesme, glas već i trenutak, vreme kada se pojavi u etru, u životima slušalaca. Trenutak. Sadašnjost koju tako lako zaobilazimo, preskačemo, ne primećujemo. Možda zato što ono što imamo sada nije dovoljno? Želimo više, bolje, lepše. Patimo za prošlim. Verujemo da će buduće biti više, bolje, lepše. Prošlo je prošlo, a buduće možda ne dođe.

I tako, život ide. Nižu se perle. I onda, opet, kao grom iz vedrog neba, novi događaj, novi trenutak. Te osamdesete, moje osamdesete. Jesam li ja to zarobljen u prošlosti? Ne, nikako. Uspomene su uvek samnom, lepe i blistave. Sadašnjost ih samo podstiče da sijaju punim sjajem. Mame mi osmeh i suze. Dva benda koja su obeležila moje detinjstvo, žurke i slavlja, zajedno po prvi put su izdala singl odnosno EP, Purple Zone. Soft Cell i Pet Shop Boys, zajedno. Matori, a mladi. Kakav je to osećaj slušati ih zajedno nakon toliko godina. I nećete verovati šta mi se desilo pre neki dan, u danu kada je pesma izašla. Bilo je jutro. Sedeo sam u autobusu, polupraznom, sa slušalicama u ušima. Slušao sam ovu pesmu i kroz glavu su mi prolazile misli, niz misli. Suze i smeh. Najpre sam hteo da se obuzdam, da ne plačem, a onda sam odustao. Zašto bih. Sve što raste htelo bi da raste. Mislio sam na sve one meni drage ljude kojih više nema, koji nisu dočekali Purple Zone, The Tipping Point, Voyage. Pomislio sam na sve one koji su tu, sada, moje drage prijatelje. Na one koje volim. Pomislio sam na prošla vremena, ona lepa, a i ona ružna. Na kratko jer tamo se ne ide. Pomislio sam na ono što je ispred mene, što dolazi i što možda neću sve dočekati. I dok su suze tekle vlažeći osmeh na mom licu pomislio sam koliko sam srećan što sam u tom trenutku tu gde sam, u autobusu, na putu na posao gde ću se sresti sa dragim ljudima, popiti kafu, raditi i pričati. Uzeo sam telefon u ruke, pronašao video za pesmu Purple Zone i poslao je svima koje volim. Tako sam hteo. Trenutak tuge i radosti, pomešanih emocija. Trenutak u kojem sam spojio one koji su tu i onih kojih više nema. U jednoj pesmi uz koju može da se igra, veseli, vrati u vreme tako blizu, a tako daleko. Bio je to predivan osećaj, onaj koji me naterao da ga zabeležim i da ga podelim sa vama. Trenutak u sadašnjosti koji će dok ovo čitate biti prošlost, a nešto što će možda nekad neko pronaći u budućnosti.

Muzika, igra, uspomene, trenutak, ljudi, ljubav. Osmeh na licu uz mešanje kukovima. Šta mi više treba dok sam ovde i dok mogu da dišem, dok srce kuca, pamet me služi? Tako nam malo treba u moru „moram“. Stani, udahni, razmisli i kreni napred, u novi trenutak. I tako dok traje. No, i posle toga, idemo dalje. Idemo iz ovog života, uplašeni i sami, paralizovani u ljubičastoj zoni, sa osmehom.

Željko Pavićević (IN Medija)