Dragoljub Zamurović: „Sećam se – hapšenje Miloševića“

Pošto je Uprava kriminalističke policije podnela krivičnu prijavu protiv Slobodana Miloševića zbog osnovane sumnje da je izvršio krivična dela zloupotrebe službenog položaja i udruživanja radi vršenja krivičnih dela određenih saveznim zakonom, 30. marta 2001. godine počela je akcija njegovog hapšenja koja je trajala dva dana.

Kada sam te noći stigao ispred vile Mir na Dedinju zatekao sam stotinak Miloševićevih vatrenih pristalica ispred ulaza koji su želeli da spreče hapšenje. Tu su, pored ostalih, bili Ivica Dačić i Branislav Ivković koga je Milošević nazvao petom kolonom.

Ista ona milicija koja ga je godinama branila, sada je dobila zadatak da te ljude skloni kako bi grupa specijalaca ušla i uhapsila bivšeg predsednika.

Ispred  ulaza je bilo stotinak Miloševićevih pristalica koji su želeli da spreče njegovo hapšenje. Verujem da su svi članovi porodice Milošević bili ubeđeni da će više stotine hiljada ljudi, možda čak i milion, svi oni koji su ih godinama podržavali i glasali za njih, nagrnuti na Dedinje da ih brani. Gorko su se prevarili.

U gluvo doba noći pripadnici milicije potiskuju tu šaku pristalica, a ja nekako uspevam da se provučem kroz gomilu i stanem pored portirnice. Prekoputa mene, u grupi kod ulaza, je kolega Andrija Ilić. Čuju se pucnji i neki zalutali metak ga pogađa. Ne vidim to, ali čujem kako nekome govori da mu je ruka krvava.

Grupa naoružanih maskiranih ljudi u civilu prilazi prozoru na portirnici, razbija staklo i provaljuje u nju.

Sada, kada se toga setim, baš me zanima kako će izgledati hapšenje ovog današnjeg nesrećnika i kojih stotinak njegovih pristalica će ostati s njim kada pripadnici policije i specijalci budu došli da ga privedu pravdi.

Poznajem mnogo ljudi koji smatraju je vlast, bilo koja vlast, uvek u pravu i svaku bezrezervno i zdušno podržavaju. Ne znam da li to u njihovim genima još iz vremena kada je sveti apostol Pavle u Novom zavetu napisao:„Svaka duša da se pokorava vlastima koje vladaju; jer nema vlasti da nije od Boga”, ili je to zbog viševekovnog ropstva pod Turcima njima usađen neki podanički mentalitet.
Neki od tih ljudi se tako ponašaju zato što imaju lične koristi od toga, a drugi, jednostavno, što smatraju da “tako treba”.
Ovu grupu fotografisao sam ispred Miloševićeve vile “Mir” samo jednu noć pre nego što će biti uhapšen. Skoro svi, osim jedne gospođe, uživaju u tome što ih snimam. Rekao bih da njihova lica zrače nekom jevanđeljskom dobrotom.

Ali, samo dan nakon što je Milošević prebačen u Hag, na Trgu republike okupila se grupa njegovih pristalica, radikala i socijalista. Gotovo sam siguran da su i svi ovi sa fotografije prisustvovali tom skupu. Vraćao sam se sa snimanja nekog događaja i, dok sam prolazio pored Narodnog pozorišta, prišlo mi je nekoliko ljudi i postavilo pitanje: „Za koga snimaš?“ Na to glupavo pitanje koje sam u životu bezbroj puta čuo, ja uvek odgovaram da to radim za sebe i svoju porodicu jer ja, kao samostalni umetnik, nemam nikakvog gazdu da mi naređuje šta i kako treba da snimam. Oduvek mi je bilo jasno da onima koji imaju nečistu savest najviše smetaju nezavisni novinari i foto-reporteri.

U tom trenutku razularena rulja je skočila na mene, bacivši me na asfalt. Uspeo sam nekako da se iskobeljam i potrčim nekoliko koraka, ali su me dočekali drugi demonstranti koji su me oborili. Pred očima sam imao sliku onog Rumuna koga su iz suparničkog tabora nasred ulice linčovali sve do smrti. Pazio sam da mi ne razbiju foto-aparate. Pridigao sam se za trenutak, ali sam pod udarcima opet pao. Ovog puta jedan aparat je tresnuo o pod, a sa drugog su mi odvalili i ukrali blic. Ni sam ne znam kako sam ih se oslobodio.

Kasnije mi je pričao sin Šefice kabineta Vojislava Koštunice, koji je u to vreme radio za neke novine koje je izdavala „Jugoslovenska levica“ Mire Marković, da mi je on pomogao da se izvučem ispod nogu razjarene mase. Beskrajno sam mu zahvalan, ma da se ja toga uopšte ne sećam jer sam verovatno bio u strašnom stresu.
Imao sam nekoliko preloma, bio sam sav krvav, sa pocepanom odećom. Vraćajući se kući, svratio sam u Radio B92, koji je u to vreme bio slobodan, i ispričao ono što mi se dogodilo.

Autor teksta i fotografije: Dragoljub Zamurović

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku IN Medija