• Dragoljub Zamurović: „Sećam se – kako je kucalo srce Srbije 1988. godine“

    Predosećajući dolazeće događaje, predložio sam uredniku Foto agencije Gamma da odem do Kosova i Metohije, provedem tamo desetak dana i uradim jednu foto-reportažu o situaciji u ovoj pokrajini. Floris de Bonneville se složio i, kako što je to bilo uobičajeno, Agencija je pokrila 50% mojih troškova. To je bilo prvi put da putujem na Kosovo […]

    Podeli vest:

    Facebook Twitter WhatsApp
    Dragoljub Zamurović: „Sećam se – kako je kucalo srce Srbije 1988. godine“

    Predosećajući dolazeće događaje, predložio sam uredniku Foto agencije Gamma da odem do Kosova i Metohije, provedem tamo desetak dana i uradim jednu foto-reportažu o situaciji u ovoj pokrajini. Floris de Bonneville se složio i, kako što je to bilo uobičajeno, Agencija je pokrila 50% mojih troškova.

    To je bilo prvi put da putujem na Kosovo i moram da priznam da sam se osećao kao da sam u “Divljem Kurdistanu” Karla Maja. Egzotike je bilo napretek. Ipak, svi moji kontakti sa meštanima, bili oni Albanci, Srbi, Romi ili Goranci bili su više nego korektni. Zapamtio sam, međutim, da su se svi oni žalili na “one druge”. Nešto tu debelo nije bilo u redu.

    Setio sam se priče koju mi je nekoliko meseci pre ovog putovanja ispričao Nebojša Tomašević, tadašnji direktor Jugoslovenske revije. Naime, porodiva Tomašević živela je na Kosovu pre Drugog svetskog rata. Nebojšin otac Petar bio je tada pomoćnik Milisava Vuisića, šefa policije Zetske banovine, inače oca čuvenog glumca Pavla Vuisića. Nebojša se seća, iako je tada još bio dete, da su Albanci na Kosovu često organizovali pobune. Tada bi udružene snage vojske i policije intervenisale, posle čega su ispred zgrade policije, gde je radio njegov otac, stizale kolone volovskih kola natovarenih leševima Albanaca. Tomašević mi je to tako detaljno opisao da sam imao osećaj da ću, iza jedne od ovih krivina, iznenada ugledati baš jedna takva kola. Bio sam srećan da se to nije dogodilo, ali nisam ni pretpostavljao da ću uskoro naleteti na jedan sličan prizor.

    Foto: Dragoljub Zamurović / Kosovo novembar 1988. godina

    U trenutku kada se dogodila prirodna katastrofa, kao što je to bio ovaj slučaj odrona stene u Rugovskoj klisuri, niko nije pitao ko je Albanac, Srbin, Rom ili Goranac. Jedino su svi zajedno mogli tome da se suprotstave. Setih se stihova Halida Bešlića “Zajedno smo jači”.

    Na Kosovu i Metohiji uveliko kuva. Sećam se da je moj kolega Imre Szabó još početkom osamdesetih godina na naslovnoj strani Ilustrovane politike objavio fotografiju sa natpisom “Kuća na prodaju”. Odlazim tamo 1988. godine da uradim foto-reportažu o tadašnjem stanju. Situacija je blizu usijanja. U Prekalama snimam ovu tablu sa natpisom “NA PRODAJU IMANJA SVIH SRBA”.

    Jedan Albanac mi kaže: -Ako u Beogradu nastave ovako da se ponašaju prema nama propašćemo, ali u jamu bez dna povući ćemo celu Jugoslaviju –

    „Kosovo je srce Srbije“ – u kakvom je stanju srce Srbije?

    Ono što mi je privuklo pažnju i želju da snimim ovu fotografiju na protestima u Prištini su kontrasti. Vide se dve zgrade, jedna je novija sa Audijem parkiranim na trotoaru, a druga samo što se nije srušila. Tu su i dva dečaka. Jednom od njih, obučenom u očevu ili bratovljevu, nekoliko broja veću jaknu, dali su ovaj transparent za koji verovatno ne zna šta znači. On je na čelu kolone demonstranata i ponosan je zbog toga. Drugi, nešto mlađi, sve to posmatra i, iako ni on verovatno nema pojma o čemu se ovde radi, ima prilično zabrinut izraz lica.

    Foto: Dragoljub Zamurović / Kosovo 1988. godina

    Prvo što sam čuo kada sam došao na Kosovo i Metohiju bila je parola separatista “Trepče radi – Beograd se gradi”. Zanimljivo je da mi je jedna Slovenka rekla da su i u Sloveniji svojevremeno koristili sličnu izreku “Slovenija radi – Beograd se gradi” koju su kasnije promenili u “Slovenija radi – Brisel se gradi”.

    Ne znam koliko je Trepča u to vreme radila, ali sam primetio da su stolari koji su pravili kolevke bili pretrpani poslom. Za dekoraciju su korišćeni razni crteži, a jedan od najčešćih motiva bio je dvoglavi orao.

    Foto: Dragoljub Zamurović / Kosovo 1988. godina

    Za ovu fotografiju verovatno je najbilji opis situacije napisala gospođa Ana Joksimović u jednom od prethodnih komentara: “Podsetiste me. Iz Prištine sam, rano detinjstvo provela tamo. Sećam se mnogo toga. Nije bilo pijaca sa tezgama, roba se zaista prodavala sa zemlje. Na „pijaci“ se kupovala živa živina koja se nosila kućama i tamo klala i pripremala. Veoma živo mi je ostala slika kako kupac, na putu sa „pijace“, drzi kokošku za noge, u drugoj ruci ostale namirnice; kokoška, onako naglavačke okrenuta, „klapara“ krilcima”. Hvala gospođi Ani Joksimović.

    Foto: Dragoljub Zamurović / Kosovo 1988. godina

    Umesto opisa za ovu fotografiju citiraću komentar Gordane Jovićević Milošević koji je poslat za jednu prethodnu fotografiju: ”Tako su izgledali gradovi na Kosovu, raspale, stare turske kuće naspram novih trospratnih, nedovršenih, bez fasade… blato, ulice bez trotoara, pijace bez tezgi, roba se prodavala sa zemlje… Bar je Peć tako izgledala. A opet, bilo je nešto prelepo u tom gradu, čak i to blato nije bilo lepljivo i ružno poput ovog sad. Ko nije imao nekoga van zemlje da zarađuje i da šalje porodici živeo je veoma skromno, ljudi su bežali za novcem…” Hvala gospođi Gordani Jovićević Milošević na ovom lepom opisu.

    Foto: Dragoljub Zamurović / Kosovo 1988. godina

    Kada sam 1988. godine otišao na Kosovo da snimim foto-reportažu o životu u toj pokrajini ovakvi prizori privukli su mi pažnju jer nisam navikao na njih u Beogradu. Isto kao što sam odmah zapazio raspadnute autobuse u Tirani nekoliko godina ranije. Sada mi tako nešto ne bi odmah palo u oči jer sam već navikao na slične scene i u mom svakodnevnom okruženju.

    Foto: Dragoljub Zamurović / Kosovo 1988. godina
    Foto: Dragoljub Zamurović / Kosovo 1998. godinaĆevabdžinica

    Kosovo u par reči i slika

    Pre nekoliko dana postavio sam fotografiju iz sela Prekala na kojoj je bila tabla sa oglasom na kojoj je pisalo da sve srpske porodice prodaju svoja imanja. Neki ljudi pitali su šta je tome bio uzrok. Ne znam tačno, ali da ja treba da živim tamo gde se ne odvaja od puške 24 sata dnevno, verovatno ni ja ne bih voleo da tu ostanem.

    Foto: Dragoljub Zamurović / Kosovo 1988. godina

    Izgradnjom veštačkog jezera Gazivode sedamdesetih godina prošlog veka potopljen je niz značajnih arheoloških nalazišta. Zato sam zamolio kustose iz Narodnog muzeja u Prištini da mi pozajme ovu fotografiju jednog od arheoloških nalazišta koje je ostalo na dnu ovog jezera. Ko zna, možda će se ovako bolje sačuvati.

    Foto: Dragoljub Zamurović / Gazivode 1988. godina
    Foto: Dragoljub Zamurović / Kosovo 1988. godina
    Foto: Dragoljub Zamurović / Kosovo 1988. godina

    Autor teksta i fotografije: Dragoljub Zamurović

    Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku IN Medija

    Podeli vest:

    Facebook Twitter WhatsApp
  • NAJČITANIJE U POSLEDNJIH 96H

    Ostalo iz kategorije KOLUMNA

    Porez na pse ili porez na sopstvenu glupost?

    U moru svakodnevnih gluposti koje nam se serviraju, u poplavi bahatosti i suludih ideja, najnovija predložena idiotarija i namera da se ona sprovede u delo ne može, a da ne izazove ozbiljne […]

    Kurirska služba

    Evo već je šesti dan kako distribuiram svoju treću napisanu knjigu. U svemu tome neizostavan, bitan faktor je i kurirska služba. Kad god tu službu spomenem ne mogu to da činim bez emocija. […]