Dragoljub Zamurović: „Sećam se – Oluja“

Sećam se da nam je Bato, kako smo svi zvali direktora “Jugoslovenske revije” Nebojšu Tomaševića, jednom pričao o poslednjim danima njegove sestre. Kada su joj doktori rekli da će živeti još šest meseci, počela je ozbiljno da se sprema za taj dan i sve što je bilo potrebno da uradi kako bi na onaj svet otišla mirno, uradila je. Pripremila je sva dokumenta, napisala testament, uverila se da nikome ništa ne duguje… Otišla je i iza nje nije ostalo ništa sporno.

Kada neki vladar koji napuni 88 godina, posle više decenija na vlasti, iznenada i potpuno neočekivano umre “u cvetu mladosti”, ostavivši zemlju bez jasno definisanog naslednika, sa šest republika koje (ni)su imale pravo na ocepljenje, sa podeljenim i često suprotstavljenim rukovodstvima u tim federalnim jedinicama, onda imam utisak da taj vladar ili nije bio svestan da će ikad umreti, ili ga jednostavno nije bilo briga šta će sa tom zemljom biti posle njegove smrti.

Sećam se da se još dok sam bio dete, pedesetih godina prošlog veka, pričalo da će se Jugoslavija posle Tita raspasti. Zemlja u kojoj su posle Drugog svetskog rata stvorene nacionalne republike, a 1974. usvojen Ustav po kome je legalizovano njihovo pravo na samoopredelenje i otcepljenje, bez čvrste ruke jednog “autokrate sa harizmom”, kako ga je 2009. godine nazvao Janez Stanovnik, predsednik Saveza boraca Slovenije, nije imala šanse da opstane.

S druge strane, Savez komunista je u svoje redove godinama primao najgore uvlakače i karijeriste kojima su jedini cilj bile privilegije koje partijska knjižica obezbeđuje. Zato nije nikakvo čudo što su se republički rukovodioci te povlašćene sekte prvi međusobno posvađali i tako rasturili ovu našu lepu zemlju.

Mnogi od njih su, preko noći, svoja komunistička opredelenja zamenili nacionalizmima svih fela. Rezultat toga, ali i aktivnog podstrekivanja međunarodnih činilaca, bili su ratovi i masovne seobe unesrećnih ljudi.

I ovaj naš današnji autokrata čini sve što može da uništi i poslednju nadu za ikakav opstanak Srbije kao normalne zemlje. Na kraju, želeo bih da napomenem da sam ja foto-reporter koji je imao sreću (ili nesreću) da mnogo toga vidi i doživi na osnovu čega je stekao neki uvid u ono što se događalo. Ovi moji tekstovi koji prate fotografije nisu poziv na bilo kakvu diskusiju već isključivo predstavljaju moje viđenje događaja kojima sam prisustvovao.

Snimao sam nepreglednu masu izbeglica iz Krajine koji su, prelazeći ovaj most na Savi, napuštali svoja vekovna ognjišta. Na njihovim namučenim licima video se sav očaj zbog svega što im se dogodilo.

Tokom celog dana neumoljivo ih je pržilo avgustovsko sunce, ali oni u ovom trenutku ne znaju da najgore tek dolazi. Pobegli su od jednog zla čija perjanica je bio Titov mlađani general Tuđman koji želi obnovu NDH i uništavanje svega srpskog u njegovoj državi, a upravo ulaze u zemlju gde vladaju dva njegova nekadašnja partijska druga. Obojica su ponosni jer su postali članovi Saveza komunista pre svog punoletstva. Milošević je do 1990. bio Predsednik Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije kada osniva SPS koji je i danas u vlasti. Šešelj svoje komunističke ideje zamenjuje šovinizmom i postaje Miloševićev “omiljeni” opozicionar. On, zahvaljujući svom proizvodu, praktično i danas ima apsolutnu vlast u Srbiji. Suton je. Dok noć polako pada, ti ljudi postaju samo siluete i brojevi. Mnogi od njih primoravaju se da odu na Kosovo i Metohiju gde ih uskoro čeka novi egzodus.

Postoji jedan stari vic o bračnom paru dvoje pedesetogodišnjaka. Muž se svakodnevno tajno molio Boga da njegova žena ima trideset godina manje od njega i, kada mu je već dosadio, Bog odluči da mu usliši molbu. Od tog trenutka muž je imao osamdeset godina.

Sličnu, ali manje smešnu sudbinu, zahvaljujući “mudroj” politici Slobodana Miloševića i njegovog potparola Ivice Dačića “Svi Srbi u jednoj državi”, kao i granici “Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica” koju su zagovarali Vijislav Šešelj i njegov zamenik Aleksandar Vučić, doživeli su Srbi. Sada ih više nema tamo gde su ovi, koji su i danas na vlasti, išli da ih “brane”.

Umesto “Velike Srbije”, tada su potrpani u traktorske prikolice i kao stoka transportovani sa prostora gde su vekovima živeli.

Danas isti ti ratni huškači predstavljaju novi projekat “Srpski svet”. Gde će sada Srbi završiti: u gulazima Sibira ili na onom svetu?

Autor teksta i fotografije: Dragoljub Zamurović