Dragoljub Zamurović: „Sećam se – Slobin put do Gazimestana“

Ne znam zašto, ali i danas osećam neki gorak ukus u ustima, isto kao i onog dana kada sam ovo snimao.

Kada je, neočekivano, u svojoj 88. godini, umrlo to “Što Majka Više Ne Rađa” u Jugoslaviji je, i pored parole “I posle Tita – Tito” nastao potpuni haos. Svi lokalni šerifi poželeli su da u svojim dvorištima budu “Kalifi umesto kalifa” osim jednog, kome je jedna crna mala sa cvetom u kosi predvidela da će biti Novi Tito. “Savez komunista Srbije”, po receptu onih koji su često menjali svoje ime od OZNA, UDBA, SDB, BIA… dobio je novo ime: “Socijalistička partija Srbije”, a njihova elita osnovala je “Jugoslovensku levicu”. “Služba” dovodi iz Sarajeva komunističku perjanicu koja obožava da predvodi Kozačačko kolo i postavlja ga na čelo “spontano osnovane opozicione Radikalne partije“ iz koje kasnije nastaje „Srpska napredna stranka“.

Svi sledbenici reči i dela Josipa Broza zakleli su se da sa njegovog puta ne skrenu. Tako su njegovu uzrečicu „Čuvajte Bratstvo i Jedinstvo kao zjenicu svoga oka” odmah primenili u praksi u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni…

Da Srbija ne ostane uskraćena, sada SNS i SPS taj recept primenjuju i ovde, ali ovog puta prema novinarima i svim drugim „izdajnicima i stranim plaćenicima“.

Parole – parole

Pristalice Slobodana Miloševića od 1988. godine šetaju od grada do grada sa brdom parola. Ja ih, kao i mnogi drugi foto-reporteri, novinari i snimatelji, pratim i snimam. Već mnoge raspoznajem po liku. Tu su grupe sa Kosova, iz Crne Gore, mnogih gradova Srbije… Nešto slično sadašnjim sendvičarima, mada ih tada nisu tako zvali. Više su zapamćeni po jogurtu. Ovo je jedan od tih Mitinga solidarnosti, ali nikako nisam mogao da se setim gde sam ga snimio. Hvala prijateljima koji su me podsetili: Smederevo.

Gazimestan – 28. juni 1989. godine

Ponekad, pažnju fotografa privuku statisti umesto glavnog glumca predstave.

Uroš Predić mi je jedan od omiljenih slikara. Zato sam, možda podsvesno, ovu scenu povezao sa njegovom čuvenom slikom “Vesela braća”.

Pola godine kasnije – svađa, raspad, jednoumlje, rat

Posle 45 godina neprikosnovene centralističke vlasti komunističke partije, ostavši bez autoritarne ličnosti apsolutnog doživotnog vladara, došao je trenutak raspada. Nažalost, to nije bila samo svađa unutar jedne partije, već zbog činjenice da je ta partija imala svu vlast u svojim rukama, bilo je to definitivno rasturanje Jugoslavije. Oni koji su decenijama upravljali našim životima, sada su se posvađali kao pilićari na pijaci.

Dok se srpska deledacija zalagala za uvođenje principa “jedan čovek – jedan glas”, tj. za centralističku Jugoslaviju, slovenačka delegacija je predlagala konfederaciju. Svima je bilo više nego jasno da je to samo prvi korak ka secesiji i većina delegata glasala je za srpski predlog. Slovenački komunisti napuštaju Četrnaesti vanredni kongres SKJ, a Milošević tada predlaže da se nastavi rad Kongresa kao da se ništa nije dogodilo. Tome su se suprotstavile delegacije Hrvatske, Makedonije i Bosne i Hercegovine i tadašnji predsednik Predsedništva CK SKJ Milan Pančevski zaključuje rad kongresa sa najavom da će se nastaviti. Međutim, to se nikada nije desilo i to je bio kraj vladavine SKJ, ali i početak raspada Jugoslavije. Razni delovi ove partije u raznim republikama dobili su nova imena, ali ljudi su skoro svuda ostali isti, i dalje se grčevito držeći rukovodeće pozicije u svojim sredinama.

Odlazeći sa snimanja, mene to nije puno zabrinjavalo jer nisam odmah shvatio da ovaj događaj predstavlja početak užasa, krvavih ratova, velikih seoba stanovništva, smrti, razaranja i opšte bede.

Table sa nazivom ulica – matrica svakog diktatora

Na poslednjoj godini studija arhitekture imali smo mogućnost da biramo jedan predmet koji ćemo slušati i vežbati. Ja sam, pre svega zbog profesora, ali i zbog ličnih afiniteta, izabrao Spomeničnu arhitekturu koju je predavao Bogdan Bogdanović. Pošto nas je bilo svega nekoliko u toj grupi, predavanja su se održavala u profesorovom stanu gde nam je gospođa Ksenija redovno spremala ukusne sendviče koje bismo obično zalivali Coca-Colom, a bogami, ponekad i nečim žešćiim.

Spomeničnu arhitekturu čine simboli. Svaki spomenik i svaki deo spomenika mora da bude sačinjen od određenih simbola da bi spomenik uopšte imao smisla. Zato nam je profesor na jednom od prvih časova ispričao priču o simbolu u staroj Grčkoj. Tamo je postojao običaj da dva dobra prijatelja svoje prijateljstvo obeleže kamenom, kao najtrajnijim materijalom, tako što jedan kamen polome na dva dela. Ta dva dela idealno se uklapaju jedan u drugi zato što su i nastali deobom jednog kamena. Porodice su čuvale to kamenje generacijama i, kada bi se slučajno srela dva njihova potomka, svako od njih je uzimao svoj deo kamena i onda bi pokušavali da spoje te delove u jednu celinu. Ukoliko bi se oni idealno uklopili, to bi značilo da su njihovi preci bili dobri prijatelji. Taj kamen zvao se simbol.

Na ovoj fotografiji koju sam, koliko se sećam, snimio 5. maja 1990. godine, jedan demonstrant odvaljuje tablu sa nazivom ulice koja se u to vreme zvala Maršala Tita. To je bila prva takva tabla koja je skinuta. Nedugo posle ovog događaja poskidane su i druge table iz te ulice i ona se više nikada nije tako zvala.

Nije ovaj demonstrant imao ništa protiv table, možda nije imao ništa ni protiv Tita, ali Tito je za njega bio simbol zla. On je u ličnosti bivšeg predsednika video simbol sveg zla koje ga je godinama pritiskalo. Možda ga je kinjio neki šef na poslu, a šefovi su u to vreme uglavnom bili komunisti čiji je Tito bio simbol. Možda su njegovom dedi oduzeli kuću i nju dodelili nekom partijskom rukovodiocu. Možda nije dobio posao jer nije bio moralno politički podoban, tj. nije bio član komunističke partije, a jedno vreme se baš to u mnogim oglasima tražilo…

Ne znam, ali znam da simboli nisu jednosmerna ulica, znam da su često simboli zla za jedne bili simboli dobrog za druge. Tito, koji je za ovog čoveka očigledno bio simbol zla, za mnoge druge ljude je bio simbol dobrog. Mnogi su, zahvaljujući tadašnjem društveno političkom uređenju, mogli da se školuju. Mnogi su mogli da se leče. Mnogi su letovali na moru, a zimovali na planini…

Zato je jako bitno ne biti isključiv. Sagledati sve iz raznih uglova. Baš kao što bi to dobar fotograf uvek trebalo da radi.

Vidovdan 1992.

Vidovdanski sabor održan je u organizaciji Demokratskog pokreta Srbije, ali je okupljao i mnoge istaknute intelektualce. Sabor je telegramom pozdravio i knjievnik Borislav Pekić, kojem je to bio jedan od poslednjih javnih nastupa.

Neposredno pre Sabora uvedene su nam sankcije pa su mnogi govornici to spominjali. Ipak, glavni zahtev bilo je traženje povlačenja Slobodana Miloševića.

Mnogi učesnici Sabora iz unutrašnjosti ostali su u Beogradu, spavajući pod šatorima razapetim u Pionirskom parku, a neki su spavali i pod otvorenim nebom.

Protesti studenata protiv vlasti 1992. godine

Još od proleća 1992. godine studenti aktivno učestvuju u protestima protiv tadašnje vlasti. Jedan od studenata koji je bio član Organizacionog odbora protesta bio je Mladen Durić. On je po planu, 15. juna trebalo da govori na zvaničnom otvaranju protesta, ali se nije pojavio. Kada su organizatori upitali gde je, dobili su odgovor da je otišao u manastir da se zamonaši. Taj nekadašnji student je danas vladika Grigorije.

Umesto Mladena, govor je u ime Bogoslovskog fakulteta odžao student Milan Vasiljević koji je danas vladika Maksim.

18. maja 2022. godine svi episkopi Srpske pravoslavne crkve bili na ručku kod Aninog šefa, osim dvojice vladika: Grigorija i Maksima. Neki ljudi celog svog života ostanu verni svojim idealima, a drugi, kao što reče Bora Čorba, ostanu do kraja.

Ne propusti:

Autor teksta i fotografije: Dragoljub Zamurović