Dragoljub Zamurović: „Sećam se – užas je dvosmerna ulica Bratunac 1993. godina“

I ja, kao i mnogi fotografi, zamišljam kako je moguće prikazivanjem ovakvih scena odvratiti usijane glave od želje za ratovanjem. Ne znam, ali još uvek mislim da svi treba da pokušamo sve što je u našoj moći da se ovo više ne ponovi.

U svakom sukobu ili ratu nikada sva krivica nije na jednoj strani. Zločini se dešavaju uvek tamo gde ima zločinaca, a njih ima svuda, isto kao i dobrih ljudi. Naravno da je uvek veća odgovornost jače strane.

Jedan Srbin iz Srebrenice koji je početkom sukoba prešao u susedni Bratunac pričao mi je da se svi ljudi iz tih krajeva međusobno dobro poznaju. Jednom prilikom dok je leđima bio okrenut ka Srebrenici metak se zario u drvo pored njega. Okrenuo se lagano prema mestu odakle je metak ispaljen, prepoznali su ga, i paljba je prestala. Objasnio mi je da je to zato što su znali da on nikada nije pucao na njih.

Međutim, u Srebrenici nisu bili samo starosedeoci. Za svog vođu izabrali su Nasera Orića, koji je prethodno od nekadašnjeg pripravnika u policijskoj stanici u Beogradu, preko člana Specijalne antiterorističke jedinice SAJ na Kosovu i Metohiji, dogurao do zaštitnika Slobodana Miloševića koji mu je poklonio i pištolj sa posvetom. Tako dobro istreniran organizovao je mnoge akcije ka selima u okolini Srebrenice gde je pobijeno mnogo vojnika i civila.

Druženje Nasera Orića i Slobodana Miloševića nastavljeno je i u Hagu gde su njih dvojica fotografisana u veselom raspoloženju prilikom proslave Miloševićevog rođendana.

Ovaj moj snimak sahrane u Bratuncu objavio je američki nedeljnik TIME sa sledećim potpisom: “Užas je dvosmerna ulica. Sahrana 39 Srba pronađenih u zajedničkoj grobnici u istočnoj Bosni”.

Mnogi ljudi se u svakodnevnom životu ponašaju kao najokoreliji navijači na fudbalskim stadionima. Oni navijaju za svoj klub (naciju, veru, državu…) a druge klubove (nacije, vere, države…) posmatraju kao neprijatelje. Vide samo pozitivne postupke članova svoga kluba, a nesportske ispade, faulove ili prenemaganja pravdaju kao da je to učinjeno u žaru borbe ili jednostavno kažu da to isto rade i pripadnici suparničkog kluba.

I sami igrači im u tome zdušno pomažu. Sećam se da je poznati fudbaler Dijego Maradona na Svetskom prvenstvu 1986. godine u Meksiku protiv reprezentacije Engleske postigao gol rukom. Sudija to nije video i priznao je gol. Da je taj prevarant imao trunku poštenja u sebi on bi sam rekao sudiji da je igrao rukom. Umesto toga, on se kasnije hvalio da je to bila “božja ruka”. A njegovi navijači su ga, umesto da ga prezru, slavili.

Potpuno isto se događa u životu: neki ljudi obožavaju svoju, a mrze tuđu naciju; neki ljudi svoju veru dižu do nebesa, a nipodaštavaju druge vere i vernike; isto važi i za države – mnogi se ponašaju kao Hitler “Deutschland Über Alles”. Ja nemam simpatije za tu vrstu ljudi. Preciznije, prezirem ih.

Jedan od onih koji je pokušao objektivno da sagleda situaciju u Bosni bio je Komandant UNPROFOR-a Filip Morion. Videvši zločine koje su Naser Orić i njegove pristalice počinili u selu Kravica, on je upozorio da će Srbi želeti da se osvete. Tada su ga zamrzeli jedni, a kada je kazao da je srpskim snagama u Bosni komandovao Slobodan Milošević, zamrzeli su ga i drugi navijači.

Ovde ga vidimo kako prisustvuje sahrani u Bratuncu.

Neki ljudi u Srbiji (a siguran sam da je to slučaj i u drugim zemljama bivše Jugoslavije) veruju da su svetski mediji tokom ratova u Jugoslaviji bili pristrasni i da su uvek pisali protiv njih. Moje iskustvo mi govori da to, bar u mom slučaju, nije tačno. Uvek kada sam slao svoje fotografije i reportaže francuskoj agenciji Gamma, ona ih je distribuirala širom sveta i one su nepromenjene objavljivane u najvećim i najpoznatijim časopisima.

Posle foto-reportaže o stradanju Srba i shrani u Bratuncu koju su objavili mnogi listovi, evo još jednog primera. Poslao sam Agenciji fotografiju ove lepe mlade žene koja se priključila borbama oko Srebrenice. Jedan od urednika, Didije Konton, pozvao me i predložio da uradim foto-reportažu o njoj. Ne znam zašto je to hteo. Možda ga je podsećala na Jovanku Orleanku ili je imao neki drugi, meni nepoznati, razlog.

Odmah sam seo u svoj Yugo i otišao u Bratunac da je potražim. Ali, ona više nije bila tamo. Njeni prijatelji rekli su mi da je njena smena završena i da se vratila u Srbiju. Srećom, dali su mi njen broj telefona. Pronašao sam je u jednom selu pored Ibarske magistrale i tokom celog dana fotografisao je i zapisivao njenu priču.

Tu reportažu objavilo je mnoštvo novina i to ne samo u Francuskoj. Engleski “The Sunday Picture Post” je 9. maja 1993. godine preko cele strane stavio veliki naslov “A Mother Goes to War” (Majka ide u rat). Skoro celokupan tekst koji sam poslao Agenciji su preveli od reči do reči.

Evo nekoliko citata iz te reportaže:

“Branka Mitrović ima 24 godine, udata je i ima četvorogodišnjeg sina Igora. Da li je ona srećna mama? Ona je bosanska Srpkinja koja je bila prisiljena da napusti svoj dom u selu Brežani pored Srebrenice kada su selo opkolili i spalili borci Nasera Orića. Mnogi su ubijeni, ali Branka, muž Milinko i njihov sin uspeli su da se spasu.

Pre tri meseca ona se pridružila Armiji bosanskih Srba gde su već bili njen otac, braća, stričevi i muž boreći se za obnovu svoje, kako ona kaže, domovine. Našem reporteru je rekla da je njeno selo imalo pedesetak kuća i da sada više ne postoji. Muslimani su sve spalili. Nisu poštedeli ni groblje.

Branka Mitrović nam je ispričala da je nedavno uhvaćena jedna muslimanska porodica sa puno žena i dece. Ljudi kojima su masakrirane cele porodice želeli su osvetu. Ona je stala ispred muslimanske porodice i rekla svojim saborcima: “Ubijte mene, ali njih ne smete da pipnete”.

Na kraju sam je pitao da li vidi neku nadu da sve ovo stane. Odgovorila je da su njeni nekadašnji prijatelji iz najbližeg muslimanskog sela Osmače sada sa druge strane ograde. Dodala je da bi volela da se svi urazume i da se ova glupa stvar koja se zove rat zaustavi. “Mi se samo borimo da živimo i preživimo” – kazala je Branka na kraju”.

Toliko o tome da su svi svetski mediji bili pristrasni. Znam da ove moje priče neće razuveriti navijače iz raznih nacionalnih i verskih zajednica, ali moje je bilo da ih ispričam.

Naravno, da su mnogi zli ljudi, bez obzira u kojoj vojsci bili, počinili gnusne zločine. O takvima, pa makar mi oni bili i rod najrođeniji, uvek sam objavljivao surovu istinu. Međutim, poznavao sam neke “novinare i foto-reportere” koji su imali drugačiji pristup. Najčudniji primerak je svakako bio jedan mladi čovek iz Beograda koji je uvek kada je išao da fotografiše srpske ratnike nosio češalj i ogledalce. Neposredno pre nego što bi snimio fotografiju on bi svim vojnicima davao taj češalj i ogledalce da se doteraju za snimanje, a on bi im zakopčavao dugmad i neretko brisao prljavštinu sa cipela. On je praktikovao jedan poseban vid “novinarstva” koji se zove propaganda. Ja, za razliku od takvih, satram da istina treba uvek da bude iznad svake države, nacije i vere.

Autor teksta i fotografije: Dragoljub Zamurović