Dragoljub Zamurović: „Sećam se – vođin sin“

Za jul 1995. godine bilo je zakazano svečano otvaranje upravo renoviranog, luksuznog noćnog kluba “Madona” u Požarevcu čiji vlasnik je bio sin tadašnjeg predsednika Jugoslavije Marko Milošević. Odlazim tamo nenajavljen, ali sa novinarskom karticom stalno akreditovanog foto-reportera francuske agencije Gamma.

Ispred ogronmih vrata poređano je nekoliko trkaćih automobila. Dočekuje me jedan meni nepoznati veseo i nasmejan čovek u trenerci. Prilazi mi, grli i ljubi se sa mnom kao da smo rod rođeni. Malo sam zbunjen, ali prikrivam tu zbunjenost jer me hvata za ruku i uvodi u objekat bez ikakve prethodne provere.

Gosti još nisu stigli i kažem da bih želeo da se vidim sa Markom i zatražim dozvolu za jedan kraći intervju. Odvodi me do njega, ja mu pokazujem svoju Press karticu i pitam ga da li ima vremena da snimim nekoliko njegovih fotografija u ovom ambijentu. Odgovara da nema nikakvih problema, ali da bi bilo bolje da snimanje ostavimo za kasnije, kad se diskoteka napuni gostima. Pokaže mi gde da sednem i popijem “pićence”, a on će doći kad bude “pravi trenutak”.

Seo sam na ponuđeno mesto, još jednom proverio svu fotografsku opremu kako bih bio siguran da je sve u redu. Pošto je enterijer bio prepun raznobojnih reflektora, a zraci svetlosti sevali su na sve strane u ritmu muzike, odlučio sam da koristim širokougaoni objektiv, dugu ekspoziciju i dodatni mali fleš kako bi se na fotografijama osetio štimung i video prostrani ambijent.

Zvanice i novinari stizali su u sve većem broju, prostor se punio, vreme je prolazilo, a Marko nikako da dođe. Počeo sam da analiziram posetioce i sve više sam bio ubeđen da su mnogi od njih, ustvari, bili policajci u civilu. Primetio sam da jedan od te fele s vremena na vreme prilazi Marku i nešto mu šapuće. Kad je taj “šaptač” prolazio pored mog stola zamolio sam ga da pita Marka kada namerava da obavimo snimanje. Otišao je do njega i kada se vratio preneo mi je poruku da još nije vreme i da će doći kad bide “pravi trenutak”.

U međuvremenu, tokom svečanog otvaranja, čovek koji me grlio na ulazu, sada je grlio Marka. Snimio sam ovu fotografiju na kojoj su njih dvojica. Zapazio sam da Marko baš i nije bio tako veseo. Kao da ga je nešto mučilo sve vreme. Kao da je predosećao da će ovaj veseljak, za koga sam čuo da se zove Vladan Kovačević zvani Vlada Tref, biti ubijen.

Kasnije sam se raspitao i saznao da se Marko, posle uništenje desetak automobila, učlanio u auto-moto klub Vlade Trefa. Postali su veliki prijatelji pa je svake godine novac za renoviranje ovog superluksuznog kluba u kome se okupljala elita podzemlja istočne Evrope davao upravo Vlada Tref. A kako je on dolazio do tog novca, druga je priča.

Posle ubistva Vlade Trefa, Beogradom su kružile priče o navodnoj svađi sa Markom i umešanosti Marka u to ubistvo, ali to nikada nije dokazano.

Sedeo sam još jako dugo čekajući Marka da dođe. Onda mi je prekipelo, pronašao sam onog “šaptača” i ponovo ga zamolio da podseti Marka na obećanje. Kada se vratio saopštio mi da mu je Marko rekao da je sada diskoteka puna posetioca i da nije zgodno da ga snimam u takvom ambijentu. Opsovao sam u sebi, spakovao se i vratio u Beograd neobavljena posla.

Ovo je jedna od nekoliko neobjavljenih fotografija Marka Miloševića. Opozicija postaje sve jača, pojavljuje se Otpor, vlast polako shvata da su joj dani izbrojani i sve se više bavi perifernim stvarima. Usred bombardovanja, sin Slobodana Miloševića i koncern „Bambi“ grade zabavni park u Požarevcu na površini od 2.5 hektara koje im je grad poklonio. Nekoliko dana pre svečanog otvaranja odlazim tamo i molim obezbeđenje da pozove Marka da mu predam primerak časopisa TIME sa mojom fotografijom Slobodana Miloševića na naslovnoj strani. Ubrzo se pojavljuje mladi Marko i prvo što mi je rekao bilo je: „Vi ste, ili izuzetno hrabar, ili lud čovek kad ste došli ovde“. Odgovaram mu da ne znam zašto bi trebalo da budem nešto posebno hrabar da bih radio svoj posao. Predajem mu časopis i njegova opaska je da na fotografiji Slobodan izgleda bolesniji nego što je u stvarnosti. Kaže: “Vi i onaj Toma radite za svakog živog”. Pokušavam nekim malim kontranapadom, pominjući da sam se jedne godine vraćao vozom iz Soluna spavaćim kolima i da sam bio u kupeu do njegovog. Milica Gajić, on i još jedan par cele noći su toliko galamili pričajući o tome kako su prenosili neka dokumenta da nismo mogli oka da sklopimo. Zato bi sada bilo fer da mi dozvoli da ga fotografišem u Bambilendu. Našao se u čudu, ali je rekao: „Dobro, pošto ste pokazali toliku hrabrost, dozvoliću vam da me fotografišete“. Već posle nekoliko snimaka odmahnuo je rukom i rekao da je dosta, naglašavajući da on nije Klaudija Šifer pa da ga toliko snimam. Ja sam imao fotografiju koju sam poslao svojoj agenciji, zahvalio sam mu se i otišao.

Autor teksta i fotografije: Dragoljub Zamurović

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku IN Medija