Dragoljub Zamurović: „Sećam se – zbornik ekocida, dokle ćemo trpeti?“
Za početak, deponija u Vinči nikad nije gorela, šta god da vidite na ovoj fotografiji. Ova porodica labudova koju sam snimio odlučila je da napusti svoju prljavu, zagađenu baru i ode u neku drugu. Možda tamo sunce „ne grije ko što ovo grije“, ali verovatno njihove doktore ne smenjuju zbog drugačijeg mišljenja i vlast ne […]
Za početak, deponija u Vinči nikad nije gorela, šta god da vidite na ovoj fotografiji.
Ova porodica labudova koju sam snimio odlučila je da napusti svoju prljavu, zagađenu baru i ode u neku drugu. Možda tamo sunce „ne grije ko što ovo grije“, ali verovatno njihove doktore ne smenjuju zbog drugačijeg mišljenja i vlast ne štiti siledžije i ubice.
Na ovom mestu između Belegiša i Starih Banovaca bilo je jedno od najvećih prirodnih mrestilišta ribe na Dunavu u Sremu. Voda je bila duboka preko četiri metra sve dok nisu došli neki ljudi bliski vlastima, enormno proširili šljunkaru i gotovo potpuno zatrpali ovo mrestilište ubacujući otpadnu vodu od ispiranja peska i tako onemogućili ribi da se tu reprodukuje. Ljudi koji tamo žive su me pozvali da to snimim i evo fotografije.
Ljudi sa naših prostora su kao ovi labudovi koje sam danas snimio. Obožavaju vođu i prate ga u stopu. Smislili su i prigodnu pesmicu: „Mi ti se kunemo da sa tvoga puta ne skrenemo“. Zato na kraju i dobiju …. od labuda. Duž leve obale Dunava na putu od Beograda do Pančeva nalazi se fantastična močvara, jedna od najstarijih močvara Evrope.
Da li sam ovu romantičnu scenu snimio na nekom zaleđenom jezeru? Ne, ova otrovna lepotica je jalovišno jezero napunjeno jalovinom iz rudnika u Majdanpeku. Moj drugar Ilja Slani prošetao se po stvrdnutoj površini proveravajući da li će kora izdržati njegovu težinu ili će bućnuti u jalovinu.
Dok sam 2003. godine snimao fotografije za foto-monografiju “Vojvodina” primetio sam da kada zemlja ožedni, nebo joj pošalje kišu. Danas (četvrtak, 26. avgust 2021), kada Zrenjaninci kažu da su žedni, ova mafijaška vlast im pošalje tabadžije da ih pretuku. Dokle ćemo to da trpimo?
Jednoga dana došla je grupa nepoznatih ljudi na levu obalu Dunava prekoputa Beograda i bez pitanja počela da ruši lateralni kanal koji služi za odbranu od poplava i nemilice uništava šumu obarajući hiljade zdravih stabala… Na pitanje čuvara nasipa ko su i šta rade jedan bagerista mu je odgovorio da ne talasa jer iza svega stoji NEČIJI brat. Danas su građani stali ispred bagera i rekli “Dosta”. Hoće li uspeti da zaustave ovo zlo?
Zahvaljujući hrabrim ljudima koji svojim telima brane Prirodni rezervat Revu već treći dan kako nema nasipanja šuta i otpada na ovo čarobno lepo mesto na levoj obali Dunava prekoputa Beograda. Ali, mislim da to nije dovoljno. Potrebno je da sve one koji su učestvovali u ovom ekocidu stigne zaslužena kazna kako se nikada više ne bi drznuli da ponove ovakav zločin prema prirodi i ljudima.
Pitao me je jedan novinar pre nekoliko dana kako u fotografiji uspevam da dočaram treću dimenziju. Nabrojao sam nekoliko načina, ali da mi je to pitanje postavio danas posle ovog snimanja dodao bih još jednu mogućnost – smogom.
Pepeo pepelu (Ashes to Ashes)
Dok sam danas snimao tragove vozila na ovom pepelištu pored Save setio sam se da sam nedavno video oglas u kome EPS prodaje pepeo. Baš me zanima koliko hiljada tona ovog pepela je prodato, a koliko je završilo u plućima građana. Ali, nema veze. Ionako ćemo svi na kraju završiti kao pepeo.
Snimio sam i pepelište u Kostolcu koje me podsetilo na površinu Marsa, ali nisam osetio nikakvu nostalgiju iako dr Nestorović tvrdi da smo mi sa plavim očima vanzemaljci. Izgleda da ipak nismo svi pali s Marsa da poverujemo u tvrdnje Politbiroa: prvo šoping u Milanu, zatim neće biti mesta na grobljima, onda nema više korone i izbori su bezbedni.
Ulaganje u budućnost
Na levoj obali Dunava, prekoputa Beograda, vredni radnici svakodnevno su zatrpavali šumu šutom i drugim otpacima. Tu će se za nekoliko miliona godina ta mrtva biljna materija pretvoriti u ugalj pa će naši potomci moći da otvore rudnik uglja usred Beograda i da taj ugalj, zajedno sa svinjskim papcima, izvoze u Kinu.
Zbog izgradnje auto-puta „Miloš Veliki“ zatvorena je zvanična deponija u Ljigu. Mudri SNS mozgići iz JKP LJIG dosetili su se da je sada najbolje da kamioni đubre iz Ljiga bacaju direktno u zelenu šumu na obroncima planine Rudnik, a meštanima koji to fotografišu prete tužbama „zbog ometanja rada državnih organa.“
Autor teksta i fotografije: Dragoljub Zamurović
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku IN Medija