Gradimir Živković: Inđija je bila bolje informisana u doba seoskih dobošara

Gradimir Živković je poznato gradsko lice. Međutim, najveći broj građana Inđije se na pomen tog imena neće setiti kako on izgleda, nego kako mu zvuči glas.

Poznatiji po nadimku „Lule“, Živković je jedan od najpopularnijih radio voditelja, koji je karijeru dugu pola veka proveo u Radio Inđiji – prvo kao reporter i voditelj, a potom i kao novinar, urednik i direktor te medijske kuće.

Gradimir Živković, kao jedan od osnivača Radio Inđije, seća se tih dana kada je radio nastajao i entuzijazma koji su tada uložili u pravljenje studija i realizacije programa.

Radio Inđija osnovana je 1972. godine, dok je dozvolu za emitovanje dobio 1973. godine, priseća se Živković.

– Tada je program emitovan dva dana u nedelji po par sati, sve što smo radili radili smo uz pomoć „štapa i kanapa“. Vremenom se broj dana emitovanja programa povećavao a onda i broj sati koji se emituju u toku dana. Mnogo je truda bilo potrebno da dođe do toga da radio Inđija ima celodnevni program – kaže popularni radio voditelj.

Sa radošću se seća tih dana kada je ceo radio funkcionisao samo zahvaljujući entuzijazmu nekolicine zaljubljenika

– Lepo je bilo i druženje, učestvovanje u „rastu“ radija. Opreme za radio program tada, u bivšoj SFRJ, nije bilo da se kupi, sve smo pravili sami. Onda smo od Radio-difuzne organizacije Vojvodine dobili opremu za radio, Štedlerovu miksetu. E to je bila sreća – priseća se Živković početaka radija i kaže da je mnogo toga urađeno „na mišiće“.

– Ploče smo kupovali od svojih para u Jugotonu, „krali“ smo muziku od radio Luksemburga, dovijali se na razne načine da program bude obogaćen. I onda doživim da sve te ploče koje smo sakupljali i nabavljali teškom mukom neko baci nakon privatizacije 2015. godine – sa tugom kaže popularni Lule.

Živković napominje da je Radio Inđija tri puta menjala lokaciju, odnosno tri puta se selila, mnoge su nedaće zadesile radio ali je on uvek uspeo da opstane.

– Ceo moj život je radio. U mojoj radnoj knjižici imam pečat samo Radio Inđije. Proveo sam tamo pola veka, odnosno 49 godina. I nakon penzionisanja nastavio sam da radim jutarnji program, sve do prošle godine kada mi je otkazan ugovor i sklonjen sam iz programa – objašnjava zašto ga nema više na radiju.

Popularni Lule je decenijama budio inđinčane na 96 MHz, informisao o stanju na putevima, polascima autobusa, vozova, vremenskoj prognozi, događajima … i o sahranama.

– Nedavno me je srela jedna žena sa malim unukom i kaže mu „Ovo je čika Lule što ga slušamo na radiju“. A dete je upita: „Ko je sad umro bako?“. Simpatično da su čak i deca upamtila šta sve mogu čuti kad upale radio i koga mogu čuti. Radio Inđija je nekada bila osnovno sredstvo informisanja, ljudi su zvali da jave i da se informišu, da saznaju, da čuju dešavanja. Od radija je kretao dan, informacije o saobraćaju, platama, penzijama, cenama, u ratno vreme su mogli čuti kada će biti ili neće struje, hleba, cigareta, ulja…. Nekada, dok sam vodio privredu, imao sam 30 sagovornika na raspolaganju na temu privrede, a sada, osim predsednika opštine, nema drugog ko bi bilo šta rekao. Sloboda koja je bila tada izgledala je kao da nije sloboda, ali kad vidim kako je sad, mislim da slobode nema ni malo – brine se on.

Gradimir Živković kaže da će radio Inđiju pamtiti po lepim stvarima, druženjima, ljudima koji su prošli kroz redakciju, mladim ljudima, trudu i zalaganju ali i tužnoj činjenici da je sve uništeno privatizacijom.

– Drugačije je sada, nekada je novinar ili voditelj imao slobodu, ne potpunu ali umerenu, nismo imali već unapred pripremljena pitanja ili odgovore. Nekada je novinar donosio izveštaj sa sednica, a ne izjave posle sednica koje daje predsednik pa da se naspram njegove izjave kreira vest

Ponosan je, kaže, i na ljude koji su bili deo radija. Smatra da tamo možda nisu naučili mnogo, ali su stekli prve korake i prva iskustva, ostali su u struci i nadograđivali se. Radio je iznedrio dosta novinara smatra naš sagovornik, kojima se lično diči: Nikola Radišić, Gordana Eror, Nebojša Rađenović, Boško Damjanović, samo su deo Luletovog spiska kolega koje poštuje.

Nakon pola veka rada na radiju legendarni Lule više ne pravi program ali ga i ne sluša.

– Ne slušam radio. Šta da čijem na radio Inđiji, da čujem kako je u Šidu? Pa to je van svake pameti. Neko ko je kupio Radio Inđiju ne može i ne sme da tako rabi ime jednog mesta, tako što ju je potpuno bacio u zapećak. Ljudi nemaju šta da čuju o svom mestu, jer je to uređivačka politika. I dan danas mene zovu da pitaju što nema struje, ko je umro, šta se dešava na poljima, kasne li autobusi… Živim radio program i van studija, a to je tužno jer je dozvoljeno da neko otme ime i da ne poštuje slušaoce, građane – ne krije svoje nezadovoljstvo jedan od najpopularnijih inđijskih radio voditelja.

Gradimir tvrdi da, nakon toliko godina, promena vlasti, direktora, novinara, uređivačkih politika teških vremena po narod i ekonomiju, medije i kontrolu medija, radio je Inđija „zanemela“ nakon privatizacije.

– Iako se čini da smo uvek bili u službi vlasti, ta vlast nam je davala i određenu vrstu slobode, devedesedtih su u programu radija učestvovali i pozicija i opozicija. Sećam se da je početkom devedesetih gost bio Šešelj sa kojim je i Vučić došao, odbio sam da vodim program sa njima, ali je drugi novinar to odradio. Nisam snosio posledice za tu „neposlušnost“, ali gotovo 30 godina kasnije ispraćen sam iz privatizovanog radija kao nepodoban – objašnjava Živković.

Kaže i da je nedavni razgovor sa koleginicom iz Hrvatske pokazao svu tragediju Radio Inđije.

– Imao sam priliku da razgovaram sa vlasnicom radija u Slavonskom Brodu koja je nekad bila novinarka tamo, pa je nakon privatizacije radio pripao njoj, ona mi je tada rekla: „Dobra stvar kod privatizacije je što možeš da kritikuješ vlast u svakom momentu i segmentu, jer ne zavisiš od njih“. A mi smo doživeli obrnuto, da tek sad ne možeš da kritikuješ, jer ako se usudiš, nećeš dobiti novac. U Hrvatskoj je to urađeno drugačije, privatizacija tamo znači sloboda,“ sa razočarenjem primećuje Gradimir Živković.

Nedostaje mu, kaže, da na radiju čuje obične stvari, ali i da se pojave neki mladi „radijski“ ljudi i osveže program.

– Nema toga, nema nikoga. Radio Inđiju kada pozovete nema ko da se javi, nema šta da se sazna i čuje. Nekad je taj radio bio pun mladih ljudi, obučavali smo ih, neki su ostajali, napredovali, odlazili i vraćali se. Redakcija je uvek bila kao košnica. A sad, sad nema ko da se javi na telefon, da vodi program, da da informaciju – kaže Gradimir Živković u intervjuu povodom Međunarodnog dana radija.

Fotografije: RTV Inđija
Verica Marinčić (IN Medija)