Kec u rukavu

Categories KOLUMNA, NAJVAŽNIJEPosted on

Predsednik je tu. Radi punom parom. Radno i paradno ispunjava svoje bitisanje na političkoj sceni. Okružen saradnicima znatno nižeg intelektualnog kapaciteta od njegovog, pokazuje nam koliko je sam u borbi za izgradnju moderne Srbije, zemlje koju će poštovati. Verujem da je i sam iznenađen količinom poltronstva i gluposti koja dolazi iz novog saziva Skupštine posebno ako se uzme u obzir da nije važno šta se priča, već ko priča. Svakome od nas imponuje kada nam udele pohvale, ispevaju hvalospeve, daju podršku, ali nema potrebe preterivati, a „omladinci“ u Parlamentu preteraše. I nisu preterali samo u hvaljenju Predsednika, već su preterali i u kuđenju onih koji sebe nazivaju opozicijom. Ono što je nekada radio „kurir“ medijskog prostora, danas rade omladinci smešteni u najvišoj ustanovi zakonodavne vlasti jedne države. I već postaje degutantno sve ono što iz nje izlazi u etar.

Poslednji saziv Skupštine potpuno je devastirao i devalvirao značaj ove ustanove. Daleko od toga da se ikada oporavila od svega što je opterećivalo tokom Miloševićeve ere, danas je ona nešto poput reality show-a. Ispunjavaju je nekakva mlada lica koja teško mogu da sastave prostoproširenu rečenicu čak i kada im je sve napisano na papiru kojim mašu pokušavajući da, skrećući pažnju na sebe, istresu unapred napisan i dat scenario delom i svojim rečima. Ništa bolje, ako ne i gore jesu stare kajle zakićene nekakvim titulama sumnjivog porekla. U želji da se politički promovišu i dodvore lideru i njegovim glasačima, kao kakve „pametnice“ i poslušnici, poslanici vladajuće oligarhije svojim „pisanijima“ i „naravoučenijima“ ozbiljno dovode u pitanje i ono malo zdravog razuma onih koji ih gledaju uz istovremeno vređanje inteligencije onih koji ih na neki način prate, a ne gledaju. To možda i jeste cilj. Izabrani predstavnici naroda, oni predloženi od stranaka kao najbolji i najkompetentniji, zastupaju narod i struku na najbolji mogući način u najvišoj instituciji jedne države. Trenutni saziv Parlamenta najbolje govori o stanju nacije, ali i o stanju u kojem se nalazi opozicija koja predstavlja sliku vlasti u ogledalu. Ništa bolja kadrovska rešenja ne krase ni njene redove.

Izbori i bojkot su iza nas. Istrošile su se priče, ponovljene više puta, a rezultata bilo nije. Svesni nebuloza i javašluka u politici mnogi su se povukli u stranu. Neki su nemi posmatrči, a ima i onih koji javno komentarišu nepodnošljivo stanje u kojem se svi zajedno nalazimo. Kič i šund, neznanje i glupost, odsustvo kulture i etike ponašanja postali su realnost koja počinje da smeta i vladajućoj bulumenti. Čoban može da obuzda ovce sve dok iste ne polude, a od naših ovaca nema luđih. Duboko podeljeno društvo prepuno raznoraznih mediokriteta i ispunjeno socijalnim patologijama postaje društvo kojim se ne može tako lako vladati. Sistem koji je uspostavljen može se olako obiti o glavu onome koji ga je učvrstio. Vlast postaje mač sa dve oštrice, a ko se mača lati, od njega i strada. Toga je svestan i naš Predsednik. Zna kako su prošli i gde su oni što vladaše pre njega. Zato Predsednik zajedno sa „angažovanima“ pravi svoj „Veliki plan“.

Uzimajući Gordanu Čomić pod svoje skute, Vučić nam je pokazao kako nekada „velike demokrate“ mogu postati „poslušni igrači“. Ako je nekada najbliža saradnica pokojnog premijera poklekla, šta očekivati od ostatka „boranije“ u nekadašnjem stožeru demokratije iskidanom na param parčad? Međutim, svestan da se od „otpada“ ne može graditi velelepna građevina, Predsednik, koristeći uigrane modele, vreba one predstavnike elite na marginama društva kojima se može verovati, koji su neokaljani i dovoljno osposobljeni za šanse i izazove modernog društva. Scenario koji onomad nije „upalio“ sa Radulovićem i sličnim „anonimusima“ ovog društva, mogao bi ovoga puta da da rezultate.

Pripreme za predstojeće izbore su počele. Predsednik ne želi da izgubi vlast. Iako se pojedinci iz redova razjedinjene opozicije prse da su već pobedili, teško da će Beograd pasti. Uzimajući nekadašnji Đilasov kadar, Aleksandra Šapića pod svoje, Predsednik igra igru koju lako može i da dobije i to zahvaljujući onima kojima njegovapolitika najviše smeta, a ne vide alternativu u opoziciji.

Potreba za transformacijom društva je prisutna i neophodna. Ona bi mogla biti retrogradna kao do sada. No, mogla bi biti i drugačija. Mogla bi obuhvatati institucionalne i ekonomske reforme. U redovima SNS postoje oni koji su dovoljno sposobni i dovoljno bezobrazni da mogu izneti takvu jednu promenu na svojim plećima. Takođe, postoje i oni na „obodima društva“ koji su voljni da urade nešto korisno ukoliko im se da prilika i ukoliko postoji volja za tako nečim. Iako opasnost režimu ne dolazi od opozicije, Predsednik će primenjujući „Pašićev model“ pokušati da pročisti svoje redove i okupi nove snage koje je opozicija tako lako otpisala. Da li će u tome uspeti isključivo zavisi od njegove volje da tako nešto sprovede, a njegova volja u mnogome zavisi od raspoloženja „velikih“ igrača međunarodne političke scene. Sigurno je da „zapad“ ne vidi alternativu Vučiću jer unutrašnja politika Predsednika ne remeti njihove spoljnopolitičke planove. Dakle, samo od Vučića i još po nekog u redovima vlastodržaca zavisi hoće li i kada doći do promena unutar zemlje seljaka na brdovitom Balkanu.

Željko Pavićević

Podeli na društvenim mrežama:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *