Normalna i preterana zabrinutost

Categories KOLUMNAPosted on

Sasvim je u redu da smo zabrinuti kada imamo problem ili neko nama blizak ima problem. To je prirodna reakcija i uglavnom je vremenski ograničeno trajanje takve zabrinutosti, odnosno, prisutna je dok se ne pronađe neko optimalno rešenje.

Problem nastaje onda kada osoba u tolikoj meri brine da to ometa njeno normalno funkcionisanje, pri čemu se često dešava da je zabrinuta u vezi običnih, svakodnevnih, aktivnosti koje, realno gledano, ne bi trebale da budu uzrok brige.

Briga postaje patološka kada osoba npr. ima uverenje da dok brine ništa opasno ne može da joj se desi, ili pak, da ju zabrinutost priprema da se efikasnije suoči sa problematičnom situacijom. Patološka zabrinutost se odnosi na brigu o stvarima na koje nemamo direktan uticaj i desiće se (ili se neće desiti) bez obzira da li mi brinemo u vezi toga ili ne. Na primer, ukoliko je nečije dete u izlasku sa društvom, konstantno pozivanje i proveravanje od strane roditelja, neće uticati na to da li će ga npr. neko odžepariti pri povratku kući.

Zabrinutost koja je konstantno prisutna, postaje dominantno ponašanje osobe. Pri tome osoba brine i ne čini ništa povodom rešavanja konkretnog problema, što zapravo čini jedno pasivno ponašanje iako je osoba, paradoksalno, vrlo aktivna u tome.

Česta pojava kod osoba koje preterano brinu jeste tzv. zabrinutost povodom zabrinutosti. Dakle, osoba brine o nečemu + dodatno brine i o svojoj zabrinutosti smatrajući da nešto nije u redu sa njom čim toliko brine.

Važno je da shvatimo da preteranom brigom ne držimo stvari pod kontrolom, već se samo iscrpljujemo i onemogućavamo praktično rešavanje problema.

Podeli na društvenim mrežama:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *