Pala vlada ili fasada

Većinom glasova prva demokratska, tranziciona, „ovo“ i „ono“ zemaljska i kako je sve nisu nazivali, vlada profesora Krivokapića je pala. To je trebalo očekivati još pošto se formirala nakon dugotrajnih pregovora. Naravno, za pad vlade su najmanje krivi DPS i URA, a ponajviše ekipa prosrpskih huškača i lovaca na plen iz Demokratskog fronta kao i siva eminencija koja se krije iza nekakve građanske opcije u Crnoj Gori. Ipak, još uvek je teško reći da li će se Đukanovićev DPS vratiti na vlast kao trenutno najjača parlamentarna stranka u Crnoj Gori i mogu li se očekivati preokreti na političkoj sceni ove male zemlje, članice NATO.

Izglasavanje nepoverenja prvoj drugačijoj vladi od dolaska Đukanovića na tron političke scene Crne Gore bilo je više nego očekivano. Svako ko imalo poznaje prilike u Crnoj Gori je to znao i očekivao. Nejasno je kako do ovoga nije došlo ranije, ali sve čestitke bivšem premijeru na junačkoj borbi pre svega sa „nazadnim kadrom“ u svojim redovima, a onda i onim izvan njih. Verujem da je bilo jako teško voditi jednu kompromisnu vladu opterećenu pritiscima koji su dolazili iz koalicije kao i udarcima koje joj je zadavao DPS i predsednik Đukanović. Od ove vlade se nije ništa očekivalo i baš zato sve što je postigla je odličan rezultat. Od ove vlade se nije očekivalo da će da traje koliko je trajala, a trajala je punih 14 meseci, i zato „kapa dole“ profesoru Krivokapiću i njegovom nemuštom i neiskusnom bitisanju u politici zemlje koja je opterećena velikim društveno-socijalnim, ali i ekonomsko-političkim problemima više od 30 godina.

Neposredno po izglasavanju nepoverenja vladi Crne Gore, Dritan Abazović je izložen napadima koje bi teško koji političar u Crnoj Gori podneo junački kao što on čini. Ono što dolazi iz kuhinje dojučerašnjih koalicionih drugova i drugarica nije se izbacivalo u etar ni na Mila Đukanovića. Ko je i zašto prevario „đeda“ i „ko treba u nebo da gleda“ su neka od ozbiljno neozbiljnih pitanja za situaciju u kojoj se nalazi država. Abazović i njegova koalicija „Crno na belo“ su ponajmanje krivi za pad vlade koja je mesecima rušena i najzad srušena od onih koji decenijama unazad pokušavaju da sednu na tron, na svu sreću po Crnu Goru, bezuspešno. Prvi Krivokapić nije hteo prosrpske bukače i huškače u svojoj vladi. Prvi Krivokapić nije želeo da bude novi Milorad Dodik, neko ko će da grli i ljubi aktuelnog predsednika Srbije, trči po savet, sugestiju. To su znali kako oni u dojučerašnjoj vladajućoj koaliciji tako i „Milova stranka“, DPS. Baš iz tog razloga, glavešine Demokratskog fronta su sve činile da kompromituju i sruše vladu premijera Krivokapića bacajući optužbe i klevete, pozivajući se na pravoslavlje i srpstvo. Baš zato im je smetao Abazović i njegova doslednost. To je tako jadno i tako degutantno ponašanje „politikanata“ velikih glava i stomaka iz redova DF-a posle toliko godina političkog aktivizma. Pavijani bi naučili za 30 godina kako da se vladaju, a ne ljudi. I ‘ajde da i razumem da im nije učinio taj isti Krivokapić, a jeste. Postavio je njihove kadrove na raznorazne funkcije kojima je poslodavac država, a oni su od reformi istih pokrenuli samo „R“, ako su i toliko pokrenuli. Nisu se pokazali ništa boljim od svojih kolega iz DPS što ih čini gorim od njih nakon svega što su pričali i posle svih ovih godina opozicione borbe. Možda kada bi videli svoj minuli rad unazad 30 godina, a naročito od osvajanja vlasti, ne bi im palo na pamet da u usta uzimaju „đeda“. Naravno, to što i danas ispiraju usta sa njim samo govori koliko im je do tog istog „đeda“ stalo. Nama, običnim posmatračima situacije je odavno jasno koju su igru igrali jer je to igra koja se na ovim prostorima igra više od tri decenije.

O građanskoj opciji je nepotrebno pričati jer postojanje građanske opcije u Crnoj Gori je jednako postojanju farme pilića u Etiopiji. To što je kao nekakva građanska opcija oličeno je u liku i delu dva „mladića“, Alekse Bečića i Vladimira Pavićevića. Ovaj drugi je više vremena proveo u Beogradu nego u Podgorici, šireći klevete na račun premijera Krivokapića i pozivajući na rušenje vlade uz neizostavno rukovanje sa Vučićem, a o prvom, predsedniku Parlamenta, ne želim da pišem jer još uvek ima nade za njega i njegove ideje.

Ono što sledi u narednom periodu u Crnoj Gori neće znatno promeniti tok stvari u toj zemlji. Jedno je sigurno, bivša politika će se nastaviti samo slabijim intenzitetom. U Crnoj Gori je trenutno teška politička situacija i nema razloga za slavlje. Nije došlo do „oslobođenja“. Dok nekadašnji koalicioni partneri kritikuju „podizanje ruku“ članova koalicije Dritana Abazovića, pred njim je težak zadatak i poverenje građana koje mora da opravda. Da je hteo, Abazović je još u samom startu mogao da formira vladu sa DPS. On to nije učinio. Dao je šansu onima koji su ga najviše kritikovali i klevetali, koalicionim „drugarima“ iz redova prosrpskih stranaka. No, sada su okolnosti drugačije jer nije on prodao poverenje birača u Crnoj Gori, već Demokratski Front i njegovi lideri, ratni huškači i ulizice srbijanskom režimu. Bečić i Abazović mogu i treba da naprave koaliciju sa DPS oko formiranja samo i jedino ekspertske, manjinske vlade u kojoj će se nalaziti kandidati opcija koje bi tu vladu formirale ali bez „eksperata“ DPS i DF, dve različite strane istog novčića. To je moglo da se dogovori i sa liderima DF, u vladi bivšeg premijera, ali oni to nisu želeli. Oni su po svaku cenu hteli da sednu u fotelju i vladaju, budu bitni i glume crnogorskog „Dodika“. To niko normalan ne bi poželeo da ima u svojoj vladi, pa nije ni neiskusni Krivokapić.

S obzirom da se u Crnoj Gori nalaze dve opcije koje odlučuju ko će u njoj vladati, ucenjivački kapacitet ali i koaliciona širina tih opcija je ogromna. U zavisnosti od trajektorije kretanja i cilja Crne Gore, zavisi da li će i kada ova mala zemlja dobiti novu vladu. Svakako to se mora desiti u narednih 30 dana. Verujem da Abazović, ali i Bečić imaju ozbiljnu nameru da Crnu Goru uvedu u EU, ali pre toga da EU uvedu u Crnu Goru što podrazumeva korenite institucionalne i ekonomske reforme. Promena pravosudnog sistema i pokretanje privrede su ciljevi koje do sada nijedna vlast u Crnoj Gori nije prihvatila kao svoj zadatak, a bile su ih samo dve, Milova i „đedova“. Koliko sve ovo odgovara DPS teško je reći. Njima, kao i drugarima iz DF, odgovara samo da vladaju, što je, ukoliko se dogode gorenavedene reforme i izvodljivo, jedino što će u tom slučaju neki političari u Crnoj Gori morati da odgovaraju za sve ono loše što se dešavalo unazad trideset godina, a njih je ipak najviše iz redova DPS.

Žaljko Pavićević (IN Medija)