Predgrađe

Categories KOLUMNA, NAJVAŽNIJEPosted on

Ima već nekih nedelju, dve dana kako sam pročitao knjigu Tracey Thorn „ Another Planet: A Teenager in Suburbia“ i bio oduševljen stilom pisanja ove sjajne pevačice grupe „Everything but the girl“ i njenim opisima londonskog predgrađa u kojem je odrasla i svega što joj se dešavalo u „ludim“ godinama. Nemoguće je, dok čitate takvo neko štivo da se ne prisetite dana kada ste mislili da ste najpametniji na svetu, da su vam roditelji najobičniji matori tupsoni koji su tu da vam zagorčaju život, a društvo ekipa spasitelja sa kojom ćete zavladati svetom. Naravno, veoma brzo se vratite u realnost gde nije baš sve onako kako ste zamišljali da će biti… ili bi možda moglo da bude.

Pripadam onoj generaciji koja je iz mira i blagostanja jedne nadnacionalne države, Jugoslavije, uletela u rat i razaranja, borbu nekih ljudi za ciljeve koje dostigli nisu, a mnogi su izginuli ne znajući ciljeve te borbe, da bi ponovo živela u miru gde će neke sumnjive njuške prošlosti ubiti premijera, pomiriti se i nastaviti da rade naopako kako su radili dok su ratovali, huškali i svađali „dva oka u glavi“ tih 90-ih godina prošlog veka. Pripadnik sam one generacije koja je životarila, verovala da je nešto promenila i nastavila da životari. Deo sam generacije koja je htela sve i ništa, uspela da pruži OTPOR, ali ne i da ga održi, najpre glasala, a onda talasala. Ja sam jedan od onih koji je kapirao i kopirao, i na kraju blokirao.

pixabay

Davnih dana mi je moja pokojna baka kazala kako ne treba da se okrećem prošlosti, kako je to vreme i sve ono što se tada desilo daleko iza mene i kako je iz njega samo trebalo da naučim nešto što će mi koristiti na putu kojim koračam. Govorila mi je i da ne srljam u budućnost, da je ona neizvesna, nejasna i promenljiva, da ne mora da bude onakva kakvu je zamišljam i da bih mogao da se razočaram njome. Tada je nisam razumeo baš najbolje, ali kako je vreme odmicalo i kako sam postajao stariji, zreliji i neukusniji, shvatao sam njene reči koje su mi se kao bumerang vraćale svaki put kada bih ih bacio u etar.

I baš zbog toga u ovom tekstu se neću baviti prošlim danima i sranjima koja su nam se dešavala od raspada Jugoslavije do povratka crveno-crne koalicije i njenog sada već 10 godina dugog bitisanja. Neću se baviti ni iluzijom da će se nešto spektakularno desiti u godinama ispred nas, da ćemo skloniti one koje uporno pokušavamo 30 godina da sklonimo, da ćemo biti bolji ljudi, bolji narod, bolji…

Sadašnjost. Trenutak u kojem smo. Vreme koje je tu, oko nas. Kao deca maštali smo kako ćemo kada porastemo biti neko i nešto. To su bila lepa maštanja. Sanjarenja. A onda smo odrasli, gurnuli su nas u kalup, dresirali. Moraš ovo. Moraš ono. Treba ovako. Treba onako. Veseli klinci su postali nervozni matorci. Klinci koji su znali šta bi od života postali su matorci koji ne znaju šta bi pre, gde udaraju, zašto žure i kuda srljaju. Posao, kuća, partner, deca… Vrtlog koji nas polako ali sigurno vuče na dno, ambis iz kojeg nema povratka. Zbog čega i za čije babe zdravlje? Čitajući knjigu Tracey Thorn shvatio sam da je moguće preneti jedan deo detinjstva i buntovništva tinejdžerskih dana u sadašnjost, da je moguće pojačati taj unutrašnji plamen mladosti i dati mu novo značenje, pojačati njegov sjaj. Kažu da je lepota u oku posmatrača. Već neko vreme sve šta se dešava oko mene, a u vezi je sa političkom bulumentom koja vlada ovom predivnom zemljom i užasnom državom, posmatram kao komediju. Nemam želju da klovnovima više posvećujem svoje vreme, jer je vreme život, a ja nemam sve vreme ovoga sveta. Klovnovi će se menjati i uvek će biti tu, ali mene neće biti večno. Čak me je prošla želja da menjam klovnove za nove klovnove. Ne vidim svrhu beskonačnih promena onih koji ne žele da menjaju ništa oko sebe zarad nas, već isključivo zarad sebe i zabave.

pixabay

Međutim, to ne znači da ne želim da nešto promenim. Shvatio sam da ukoliko se mi kao pojedinci promenimo, ukoliko stvorimo nove uslove u kojima ćemo živeti, novu atmosferu na poslu, u porodici, u društvu, da će klovnovi morati da promene stand up show i zabavljati nas onim što bi nam privuklo pažnju i da se bore da održe tu pažnju što duže. Ovo svakako zvuči utopijski, ali nije. Jednostavno je. Dovoljno je poći od sebe, svog malog kruga i desiće se promene. Za početak radite ono što vas ispunjava. Nemojte tražiti opravdanje za neispunjavanje svojih snova. Budite opet Petar Pan ili Pipi Duga Čarapa koji vladaju univerzumom, pomeraju stvari rukama poput čarobnjaka, čitaju misli… Počnite da se smejete. Igrajte. Čitajte knjige iz kojih ćete nešto naučiti, spoznati i primeniti kako biste prevazišli prepreku na stazi života kojom koračate. Posmatrajte svoj um kao baštu i vodite računa o njoj. Niko ne voli da mu bašta bude puna smeća i korova. Ophodite se prema drugima kako biste voleli da se oni ophode prema vama. Mislite lepo i pozitivno. Nemojte brinuti o novcu i egzistenciji jer ste uvek izlazili iz nedaće u kojoj ste se našli. Promenite pristup u odnosu na novac. Umesto kredita uzmite teglu u koju ćete stavljati novac za ono za šta vam je potreban. Mala žrtva i odricanje koje neće bogatiti banke.

Pripadam onoj generaciji koja je iz mira i blagostanja jedne nadnacionalne države, Jugoslavije, uletela u rat i razaranja, borbu nekih ljudi za ciljeve koje dostigli nisu, a mnogi su izginuli ne znajući ciljeve te borbe, da bi ponovo živela u miru gde će neke sumnjive njuške prošlosti ubiti premijera, pomiriti se i nastaviti da rade naopako. Međutim, bio sam i deo ekipe koja je ludovala po predgrađu, bacala petarde, pravila žurke, izlazila u Zvezdu i Akademiju, gledala Josipu Lisac u Sava Centru, putovala i lumpovala. Bio sam deo ekipe koja se smejala uz predstavu „Moja draga“, plakala na premijeri filma „Nož“, igrala na FEST-u uz poslednje scene filma „Studio 54“. Deo sam one generacije koja je u danima „mraka“ pronalazila svetlost na kraju tunela. Prava sreća se postiže kada spoznate bol i patnju. Vreme je da svi budemo srećni jer dosta je toga iza nas što nas je tištilo i mučilo. Vreme je da se vratimo u ono naše predgrađe.

Željko Pavićević

Podeli na društvenim mrežama:

1 komentar

  1. Повратни пинг: Predgrađe – Zeljko Pa & friends

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *