Oh Bože… Pa, rekao sam joj!

Pevao joj kancone, šansone.
Prepevavao zvižduk u 8.
Imitirao španjolce u žalozini.
Falširao u pevanju sa uličnim mačkama da bih to bio ja.
Tepao joj – sinjorita!

Ludirao se uz svaki osmeh, da bih samo to video na njenim usnama.

Oblačio se u stilu Frenka Sinatre.
Izvodio paunov ples kao Elvis Prisli.
Širio grudi kao obala Portugala.
Otvarao srce kao more španjolsko.
Pa, i lagao sam, jer mangupi to rade.
Bio svirac.
Plagijator.
Nisam brojao novce.
Pisao kao Momo Kapor.

Od ugla naših ulica tvrdio da je zemlja ipak okrugla, ali ipak… Imala je naš ćošak sa upisanim imenima.

Ali čuj. Ložio sam drva u onoj peći o koje se i danas oboje grejemo kada nam je hladno stopalima, kada domu, ipak, sami dopešačimo i sami šal o čiviluk obesimo.

I znaš šta? Ta peć i dalje u sebi ima vatru. I imaće.
Iako su na drugim krajevima toliko blizu, tom ćošetu…
Ma zna ona.
Izvinite me, brk mi se smeši.
To je moje, ipak.