Šta se desi pa adolescent samoubistvo vidi kao jedini izlaz?

U poslednje vreme primetan je povećan broj samoubistava, naročito među mlađom populacijom, što je, svakako, činjenica koja nas navodi da se zapitamo – u čemu grešimo?

U osnovi suicidalnosti najčešće stoje depresivnost, beznađe i besmisao.

Kada osoba razmišlja o tome da oduzme sebi život, to znači da ta osoba samoubistvo vidi kao jedini i/ili najprihvatljiviji izlaz iz određene situacije. Pritom, samoubistvo kao jedini izlaz podrazumeva da osoba nije svesna drugih alternative, dakle, smatra da druge alternative ne postoje, dok, samoubistvo kao najprihvatljiviji izlaz iz neke situacije znači da se osobi samoubistvo čini prihvatljivijim u odnosu na ostala alternativna rešenja koje smatra dostupnim.

Adolescencija je jako osetljiv period života. Stoga, često se dešava, nažalost, da se mladoj osobi kao prihvatljivije rešenje čini oduzeti sebi život, nego npr, priznati grešku, suočiti se sa problemima u porodici ili biti ostavljen/a od strane voljene osobe.

Adolescencija je period krize identiteta, kada istražujemo sebe i svet oko sebe, nastojeći da definišemo ko smo i šta želimo od sebe, života i drugih ljudi. Mladi u ovom žvotnom periodu ne prihvataju autoritete. Dete se disciplinuje već u prvim godinama života, adolescencija nije vreme za to. U periodu adolescencije od ključnog značaja je zadobiti poverenje deteta, a to se postiže pružanjem podrške, prihvatanjem, razumevanjem.

Još u ranom detinjstvu potrebno je kod deteta razvijati kapacitet za suočavanje sa neprijatnim događajima, ne u smislu podsticanja deteta da trpi nasilje ili bilo koji oblik ugrožavanja, nego da stekne osećaj da je u stanju da podnese i lošu ocenu i neuzvraćenu ljubav i usamljenost. Svakako, to jeste neprijatno i nepoželjno, ponekad i bolno, ali nije katastrofično, niti nerešivo. Na taj način dete će naučiti da neuspeh ili postojanje problema nikako nisu znak lične neadekvatnosti, niti pokazatelj da život nema smisla.

Adolescent koji sa roditeljima ili drugim značajnim figurama ima izgrađen odnos poverenja, osećaće slobodu da kaže sve što ga muči, imaće hrabrost da prizna grešku, da prebrodi razočarenje, te da se nosi sa neuspehom. Time stiče kapacitet za rešavanje problema, a ujedno i dobre osnove za samostalnost.

Kako je adolescencija sama po sebi osetljiv period, a život u okolnostima pandemije ga dodatno otežava, prvenstveno zbog ograničavanja socijalnih kontakata i povećanog nivoa stresa, akcenat je na negujućem pristupu roditelja, naročito ukoliko uoče promene u ponašanju adolescenta koje ukazuju na prisustvo patnje, potištenosti, povučenosti i sl. Roditelji i profesori su prve osobe koje bi trebale da primete promene u ponašanju adolescenta, te da na vreme reaguju, najpre podržavajućim razgovorima, bez optužbi, sažaljevanja ili nametanja osećaja krivice, a po potrebi i obezbeđivanjem stručne pomoći.

Autor: Milijana Damjanović
Psiholog i praktičar transakcione analize