„Takav se više neće roditi“

Milan Mladenović, muzičar, pesnik, gitarista i osnivač Šarla Akrobate i Ekatarine Velike, preminuo je na današnji dan, pre 27 godina.

Umesto nekrologa, podsećanja na proročke tekstove pesama ili decenijama rabljene reči koje je izgovarao u intervjuima, a posebno pred smrt, odlučili smo da na drugačiji način obeležimo ovaj tužan jubilej, kroz razgovor sa jednim od fotografa koji su ovekovečili njegov život i scenski nastup, kroz njegovu priču i odabrane fotografije.

Zoran Trbović je dugogodišnji fotograf. U karijeri je prošao mnogo toga, ponosan je na mnoge fotografije kojima je zabeležio važne događaje, ali se sa posebnom setom seća trenutaka u kojima je fotografisao članove kultnog benda Ekatarina Velika, a posebno njenog frontmena, Milana Mladenovića. Ovo su njegove reči.

Samo par godina za nas

Radio sam kao fotoreporter časopisu Rock od 1982. godine, koji je potom promenio ime u Pop Rock. Na žalost nisam imao priliku da slikam ni Šarla Akrobatu , ni Katarinu II, niti Limunovo drvo, gde je Milan počeo, ali sam prepoznao njihov veliki kvalitet  i široke standarde u muzici. Pa oni su i dan danas evropska klasa i po pitanju testova i po muzici i po svemu… Svirka, njegov glas, Bojanov bas, Žikine i Firčijeve udaraljke…

I tako je jednog dana došao urednik Rocka i rekao da treba da slikam Milana Mladenovića, koji je izdao ploču “Samo par godina za nas”. To je bio prvi put da sam ih slikao. Bili su su u redakciji, cela Ekatarina Velika: Margita, Bojan, Žika i Milan. I ja sam ih slikao… Mada, moram da priznam da nije nešto ispala ta slika…

Vizionar koji je voleo naučnu fantastiku i bilijar

Jednom prilikom smo se dogovorili da se nađemo na Dunavu. On je jako voleo da igra bilijar i pratio je sport izuzetno mnogo, igrao je basket. Čovek je bio sportista i veoma nadaren, načitan… Pričali smo o naučnoj fantastici: Isak Asimov, Artur Klark i Ursula Le Gvin, objasnio mi je šta je Sveti gral, sveta krv…

Napravili smo par serijala kad je imao kratku kosu.

Išao sam kod njega kući i slikao ga na proziru, na 13 spratu i to je jedna od njegovih poznatijih fotografija.

On je imao devojku Maju Maričić sa kojom je voleo da izlazi i da se slika. Ja sam mu nabavljao filmove, izrađivao slike i tako. Dosta materijala mi je zagubljeno po redakcijama, u preseljenjima, ali sam dosta i sačuvao.

Slikao sam ih i na EBU festivalu 1989. godine u Novom Sadu, gde su  oni neverovatno odsvirali svojih 45 minuta. Taj koncert može da se nađe i na jutjubu.

To je nešto neverovatno.

Bio je vizionar, osetio je dolazak velikog zla, velikih lopova, osetio je…

Išao sam sa njima i u Vršac na koncert koji su pravili na tamošnjem igralistu. Jedini sam bio reporter, tada sam radio za Pop Rock. Tada sam napravio onu Bojanovu sliku iz automobila, Milanovu u kombiju. Poptuno su bili gradski bend…

Zdrav život nasuprot priči o drogama

Slika koju je javnost imala o njemu, razlikuje se od onoga kakav je on zaista bio. Postoji jedna zanimljivost u vezi sa tim. U jednom trenutku su članovi benda vodili razgovor u redaciji Pop Rocka sa novinarem, mislim da je bio Bojan Stojnić, koji ih je stalno ispitivao o drogama, belom, ovom, onom.  Oni su bili pokunjeni, nisu ništa….

I onda mi je Milan prišao u jednom trenutku i rekao “Hajde da mi napravimo tekst, ti me slikaš, nisi glup da ne mozes da napraviš 10 pitanja da ti ja odgovorim, snimi me.” Taj intervju sa fotografijama izasao je na dve strane u Pop rocku negde marta 1990. godine. Naravno da je on kasnije davao još intervjua, nije to zadnji intervju, daleko od toga, ali je meni posebno drag.

Uglavnom, slika koju je javnost imala o njemu se bitno razlikuje od onoga što je on zaista bio. On je pratio fudbal, košarku, on je znao ko je igrao u “Železniku”, a koji je igrač prešao iz “Brodarca” u “Slaviju” i tako neke podatke. Ali išao je često na basket i igrali smo bilijar, iako ja nisam neki igrač. I uvek smo puno razgovarali o trenutnoj političkoj situaciji, koja je tada bila katastrofalna. Ni danas nije mnogo bolje, ali to je već druga tema.

Ta slika koju je javnost imala o njemu, o njima.. On se jako borio da spase članove benda, Margitu, Bojana i ostale, bubnjare, da ih ne povezuju sa tim drogama i sidom i ne znam čime. Ali nije uspeo, na žalost.

Meni je žao što ih nisam više slikao, što se nisam vise družio s njim, ali je bilo onako kako nam je nametnuto u poslu: danas idi slikaj ove, ne one i tako… Ja sam sačuvao oko 700 snimaka Ekatarine Velike. Najviše ima Milana, koncertnih slika pogotovo. Ali žao mi je što ih nisam više slikao.

I nemam ništa ružno o njemu i njima da kažem. Ja se i danas, slušajuci njihovu muziku i njegov glas, iznova oduševljavam. Stvarno ničeg ružnog ili neprijatnog u vezi sa njima ne mogu da se setim.

Margita je bila fenomenalan sagovornik. Bojan je bio prelep, talentovan, autentični muzičar sa visokim kriterijumima o živoj svirci, o studijskoj svirci. On je bio siva eminencija Ekatarine. Plus Milanov glas, gitara, tekstovi…

Dakle ja imam samo lepa iskustva, pozitivna.

I mislim da će njihova popularnost i dalje rasti i rasti i rasti… Vidim po klincima nove generacije koji traže njih. Traži se on, traži se Štulić, eto i Balašević pokojni će da poveća popularnost u odnosu na ono kad je bio živ…

Pa i na prvoj godišnjici Milanove smrti 1995. godine u klubu Amerikana beogradskog Doma omladine bilo je oko 300 ljudi. Na desetoj godišnjici u toj istoj sali bilo je oko 4.000 ljudi, nije moglo da se uđe.

“Na žalost, skoro svi su otišli”

Meni je bilo najlakše da ih fotografišem na koncertima. Imao sam svega nekoliko prilika da ih slikam zajedno, to u Domu sindikata, kod mene u redakciji ili kad sam išao u Vršac. Nisam ih često slikao zajedno, uglavnom odvojeno. A trebalo je. Čovek ponekad ispadne i glup što ne može da se seti, jer je uznemiren, jer je. Mada sam ja tad bio dosta iskusan, ali šta vredi.

Sa njima nije uopšte bilo teško raditi. Oni su toliko srdačni i vredni i ništa, njemu pogotovo, nije padalo teško – na primer da se zbog fotografije sto puta penje uz stepenice i da siđe, da uradi ovo ili ono. Dešavalo mi se na koncertu, ako nisam uspeo da slikam lepo, da mu ablendujem da se vrati ili da kaže organizatorima da upale svetlo da bolje slikam. Ma potpuno je sve bilo fenomenalno. Samo, na žalost, skoro svi su otišli…

Nisam utisak da ih je popularnost promenila. Ali je uvek uz njih išla ona priča koja se vezuje za droge, heroin, igle… I važno mi je da kažem da se ja u te priče nikada nisam uverio. Ne bih mogao da posvedočim da li se tad neko drogirao ili nije. Ja to ne znam. To nikada nisam video. Ali ono što znam i što sam video je da je Milan imao, na neki način, zdrav život. Na žalost, odnela ga je ta bolest, koja je odnela i ljude koji nisu pili ili pušli. Ali bio je neverovatan. Takav kao on se više neće roditi.

Najdraže fotografije

Ta fotografija je nastala u njegovom stanu na Novom Beogradu, odnosno stanu njegovog oca i majke, na 13. spratu. To je njegova soba i on je insistirao da ga slikam na prozoru.. “Ako može da se vidi pozadi”,  kako je rekao. Tu je sada taj veliki otvoreni tržni cenatr i buvlja pijaca, a ovo je ta toplana koja je tad funkcionisala. On je voleo visinu i nekako je ovde kao da ceo grad drži na dlanu. Tu je i par pesama nastalo “Iznad grada” na primer, i tekst ”Treba mi svet otvoren za poglede”…

Ova fotografija je nastala u domu Sindikata 1990.  godine. Tad su dobili prvu nagradu čitalaca Pop Rocka i onda je bio koncert. Svirali su oni, Dino Dvornik, Bajaga i još neki, ne sećam se detalja. Ali tu je on mene tako pogledao, kao da je hteo nešto još da mi kaže, kao da je hteo nešto da mi prenese. To je jedna od onih fotografija koje nastaju u trenutku, neplanirano, bez nameštanja. Bio je dosta udaljen od mene, ali sam uspeo da uveličam.

Ova fotografija nastala je nešto pre prethodne, kad je imao malo dužu kosu. Lepo mu je palo svetlo na kosu i na ruku i na ruci šaru od čivija od gitare. To se meni baš svidelo. Nije ništa štelovano, fotošopirano, ništa. To je tako izgledalo uživo.

E ovo je u Domu sindiakta, gde je umesto Žike koji je ostao da se bavi glumom, došao Marko Milivojević, sin čuvenog bubnjara, inače dobar momak, strašan. Ta slika se često pojavljuje, jer su tu svi četvoro. Imam ih i ono iz redakcije gde je sa Žikom. Slikali su ih drugi fotografi, ima mnogo boljih fotografija od ove, ali je ova slika meni izuzetno draga.

Ja mislim da sam uspeo da uhvatim kako razmislja, da se on tu zamislio, da se nije nasmejao. On je pola vremena sa mnom pričao o aktuelnim temama, ali sam imao utisak da je drugu polovinu bio zamisljen i da je bio u tim svojim pesmama, koncertima, da je razmisljao da li je taj taj rif ili akord ili tekst dobar, da je stalno bio u naponu…

Fotografije: Zoran Trbović
IN Medija