• Vesele osamdesete

    Ah te osamdesete. Baš ih volim. Nisam nostalgičan, daleko od toga, ali volim da ih se sećam. Toliko toga mi se lepog desilo tih 80-ih. Desile su se i neke ružne stvari koje me slomile nisu, a ojačale su me i profilisale. Zahvaljujući tim 80-im sam lakše prošao kroz 90-e. Toliko ljubavi i toliko lepih […]

    Podeli vest:

    Facebook Twitter WhatsApp
    Vesele osamdesete

    Ah te osamdesete. Baš ih volim. Nisam nostalgičan, daleko od toga, ali volim da ih se sećam. Toliko toga mi se lepog desilo tih 80-ih. Desile su se i neke ružne stvari koje me slomile nisu, a ojačale su me i profilisale. Zahvaljujući tim 80-im sam lakše prošao kroz 90-e. Toliko ljubavi i toliko lepih dešavanja nisu mogli biti poklopljeni niti zatrpani sranjima koja su usledila raspadom Juge, ratovima i sankcijama, invazijom NATO na SR Jugoslaviju. Mrak koji je vladao nije mogao da nadjača svetlost kojom sam zračio i kojom sam dočekao 5. oktobar i ono što je usledilo. I možda kada sam pomislio da mi ponestaje energije detinjstva i odrastanja, ljubavi koju sam onomad zarobio u srcu, one su se vratile. Te 80-e!

    Ne prestajem da se iznenađujem onim čime nas bombarduju veliki mozgovi filmske i muzičke industrije. Muzika je uvek bila sastavni deo mog svakodnevnog života. Nema dana, a da nije bio ispunjen muzikom. Takođe, uvek sam voleo da odgledam dobar film i dobru seriju. Lagao bih kada bih rekao da sam voleo da čitam knjige kao što ih čitam danas. Meljem ih i krivo mi je što kao klinac i mladić nisam više čitao. Muzika, filmovi, serije i knjige… i nemam više vremena ni za šta kada je slobodno vreme u pitanju. Svaki slobodan minut koristim kako bih nadoknadio propušteno i znam da nikada u tome uspeti neću, ali to nije problem. Vreme se vratiti ne može, a i da može, ja ništa ne bih menjao jer siguran sam da ova ljubav i poštovanje koje imam prema malim stvarima ne bi bili tako jaki i moćni da sam radio drugačije od onoga što sam činio tada.

    Godine iza nas nisu nikoga od nas štedele. Zadesilo nas je mnogo toga kada je sveopšta političko-ekonomska situacija u pitanju. Socijalni nemiri i lične frustracije teret su koji svako od nas nosi na leđima. Neko veći, a neko manji bagaž vuče. Mnogo toga sam otpustio i mnogo toga sam oprostio, sebi i drugima. Otvorenog srca i uma ušao sam u neki oblik lične transformacije trudeći se da postanem nesputana duša. I mogu vam reći da mi za sada lepo ide. Međutim, ono što mi ispunjava srce već mesecima unazad jeste delić onoga što mi se dešava, a odnosi se na muzičku i filmsku industriju. Već sam pisao o seriji Kobra Cai i velikom povratku ekipe jednog od sjajnih filmova nastalog sredinom 80-ih, Karate Kid. Pisao sam i o velikom povratku ABBA-e koju sam otkrio početkom 80-ih. U jednom od svojih tekstova pomenuo sam koliko me oduševio povratak Tears for Fears i saradnja Pet Shop Boys i Soft Cell na albumu Happiness Not Included. Vratili su se i New Kids on the Block sa pesmom Bring Back the Time koja me je izmestila iz ležišta jer govori baš o tim 80-im i okuplja sjajnu ekipu koju čine pored New Kids-a i Rick Astley, EnVogue i Salt N’ Pepa. Sjajan nemački bend s početkao 80-ih, Propaganda, izdao je takođe odličan album The Heart Is Strange nakon 32 godine i oduvali su me. Malo je reći da sam bio u šoku kada sam preslušao njihovo novo ostvarenje. Danima sam vrteo ovaj album zajedno sa njihovim prethodnim albumima, A Secret Wish i 1234.

    I taman kada sam pomislio kako nije moglo bolje i lepše obeležiti 80-e prošlog u 20-im godinama novog milenijuma, vratila se Kate Bush sa pesmom Running Up That Hill, pesma koja je obeležila sredinu 80-ih i zasigurno 2022. godinu. Pesma prati scenu u jednoj od epizoda četvrte sezone kultne serije Stranger Things i tako je dobro uklopljena u ono što se dešava da nije čudo što su klinci odlepili za hitom koji je nastao onda kada sam ja bio klinac. Nakon 37 godina, Kate Bush je hitom iz 80-ih osvojila svet penjući se na prvo mesto svetskih muzičkih top lista. I ne samo to. Postigla je tri Ginisova rekorda što je više nego fenomenalno. Ali, to nije sve od 80-ih. Pre par dana, surfujući Deezer-om videh da mi je stiglo obaveštenje. Kliknuo sam na „zvonce sa crvenom tačkicom“ i mojoj radosti nije bilo kraja. Bend koji obožavam još iz 80-ih izbacio je novu stvar i najavio novi album. Reč je o norveškom bendu A-Ha, a pesma koju su izdali je I’m In, balada koja ostavlja bez daha, bar mene, a ne bih rekao da sam objektivan kada su oni u pitanju.

    Naravno, znam da ovo nije kraj iznenađenjima jer još neki bendovi su najavili povratak i nove albume, a ja se radujem svakom od njih. Za mene su 80-e toliko toga lepog. Pišući knjigu, slušajući sve ove grupe koje su se nakon toliko godina vratile, otišao sam u godine kada sam bio bezbrižan i srećan. Ne kažem da danas nisam srećan, ali tada sam nekako bio srećan i ponosan jer sam živeo u zemlji koja je bila prva nadnacionalna država u Evropi, koja je bila lepa i bogata, imala sjajnu muzičku scenu, bila poštovana. Moje prvo interesovanje za politiku desilo se tih 80-ih kada je Ante Marković bio premijer i ulagao ogromne napore da objasni pavijanima da je ekonomija ispred politike i da je socijalna stabilnost i tolerancija bitnija od nacionalizma i veličanja raznoraznih pisanija kakvo je bio Memorandum iz 1986. Divne su bile te osamdesete i tako sam srećan što i danas vladaju mojim svetom. I ne samo mojim svetom.

    Željko Pavićević (IN Medija)

    Podeli vest:

    Facebook Twitter WhatsApp
  • NAJČITANIJE U POSLEDNJIH 96H

    Ostalo iz kategorije Zanimljivosti