Dragoljub Zamurović: “ Sećam se – Albanija 1986. godine „

Ova devojčica vraća se kući iz prodavnice gde je kupila veknu hleba. Da bi stigla do prodavnice, morala je da prođe pored ovog rasturenog bunkera ograđenog bodljikavom žicom kakvih je u to vreme bilo bezbroj u Albaniji.

Život u takvom okruženju nije bio nimalo lak. Vojna doktrina doživotnog diktatora, druga Envera Hodže koji je bio neprikosnoveni vođa sve do svoje smrti 1985. godine, u jednopartijskoj komunističkoj diktaturi zasnivala se na širenju paničnog straha među stanovništvom od eventualnog napada suseda. Zato je zidanje bunkera na svakom koraku bio prioritet dugi niz godina.

Sećam se da sam kao dete letovao sa izviđačima beogradskog odreda “Josip Kraš” pored Velike plaže u Ulcinju. U daljini su se videli obrisi Bara i nekoliko visokih dizalica koje su služile za utovar i istovar robe sa brodova. Jednog dana pojavila se vest da su vlasti Albanije to primetile i optužile Jugoslaviju da postavlja raketne sisteme kako bi napala njihovu zemlju. To je, čak i među nama pionirima, izazvalo podsmeh.

Mnogo pre nego što sam postao profesionalni foto-reporter imao sam želju da posetim Albaniju i napravim jednu foto-reportažu o toj zemlji. Godinama sam slušao najrazličitije priče o prirodi, ali i o životu ljudi u toj najtajanstvenijoj zemlji Evrope. Želeo sam da se lično uverim u to, a najbolji način bio je da lično odem tamo i snimam prirodne lepote te zemlje, ali i svakodnevni život ljudi.

Zato sam, čim sam postao samostalni umetnik ULUPUDS-a, samouvereno otišao do Albanske ambasade u Beogradu i tražio da razgovaram sa njihovim atašeom za štampu ili bilo kim ko je zadužen za novinare i umetnike. Čuvar na ulazu je u prvi mah bio prilično iznenađen, ali me posle telefonskog konsultovanja sa nekim kolegom višeg ranga, uveo u jednu prostoriju i rekao da tu sačekam.

Nakon desetak minuta pojavila su se dva službenika koji su me ponudili čajem i kafom. Bili su veoma ljubazni i, kada sam im rekao šta želim, jedan od njih objasnio mi je da se u Albaniji trenutno dešava pravi preporod, svuda se grade putevi, mostovi, industrijalizacija je u punom zamahu… Ali, taj proces još nije završen, putna mreža još nije kompletirana, pa nije moguće automobilom stići do najinteresantnijih i najlepših predela.

Kazao sam im da to za mene ne predstavlja nikakav problem i da ja mogu da putujem i biciklom. To bi verovatno bilo još zanimljivije jer bih mogao da posetim i najudaljenija mesta do kojih drugi novinari još nisu stigli. Zgedali su se, a onda je onaj koji priča, blagim, gotovo roditeljskim glasom, rekao kako oni brinu za mene i da nikako ne žele da se ja patim. Time je razgovor bio završen.

Jula 1986, godinu dana posle sahrane Envera Hodže, letovao sam sa porodicom u okolini Budve. Tu sam saznao da jedan brod vodi strane turiste na jednodnevni izlet u Albaniju. Jugosloveni nisu mogli da putuju tim brodom pa sam tog jutra morao da izigravam “slepog putnika” i ukrcam se na brod neprijavljen, zajedno sa grupom stranaca. Imao sam dva foto-aparata okačena oko vrata i verovatno su svi bili ubeđeni da sam i ja neki stranac. Svi iz te grupe predali su svoje pasoše vođi puta osim mene koji se u to vreme pravio da nešto snima na pramcu.

Kada je brod stigao u Drač, ukrcali smo se u autobus koji nas je prevezao u Tiranu. Ja sam sve vreme fotografisao kao da imam sve moguće dozvole. Smeškao sam se prolaznicima koji su me začuđeno posmatrali. Niko me ništa nije pitao, a ja sam izigravao šašavog američkog zaljubljenika u fotografiju.

Kada je došlo vreme da grupa ode na ručak, ja sam na engleskom rekao vođi puta da nisam gladan i da ću do polaska autobusa ka grobu Envera Hodže malo prošetati ulicama Tirane. Složio se i ja sam brzim koracima prošpartao ulicama glavnog grada Albanije snimajući sve što mi je bilo interesantno.

Ovo je ulaz u neku prodavnicu u kojoj se prodaju salate u teglama i neki pekmezi ili kompoti. Izbor artikala podsetio me na jednu raniju posetu Rusiji. Ne sećam se da li je bila nedelja, ali prodavnica je bila zatvorena. Ove dve žene stajale su na vratima i pokušavale da vide da li još nečeg ima u prodavnici.

Ono što sam video tog dana u Albaniji ne da nije bilo neki “preporod”, kako mi je situaciju u toj zemlji opisao službenik ambasade pre nekoliko godina, već je to bilo nešto mnogo gore od svih drugih “socijalističkih” zemalja koje sam posetio. U tom trenutku Jugoslavija je, kako se to obično kaže, bila mislena imenica za Albaniju, da ne pominjem zemlje Zapadne Evrope.

Nikada više nisam putovao u Albaniju. Ne znam kako ona danas izgleda, ali po svemu što sam tada tamo video i snimio, bila je to svakako zemlja sa najnižim standardom u Evropi. Dugogodišnji autoritarni režim jednog vođe i jedne partije koja se u početku zvala Komunistička partija Albanije, a u to vreme nosila naziv Partija rada Albanije, potpuno je uništio stanovništvo i stvorio neviđenu bedu. Možemo samo da se nadamo da i mi nećemo završiti kao Albanija u to vreme.

Autor teksta i fotografije: Dragoljub Zamurović

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku IN Medija