Dragoljub Zamurović: „Sećam se – Karađorđevići“

Mnogo godina pre no što je izmišljen Giclée otisak mogla se uraditi fotografija na platnu koja je izgledala kao originalna uljana slika. Tu tehniku sam video kod jednog fotografa u Londonu. Prvo se snimi portret ispred oslikanog platna kao pozadine koristeći bočno svetlo slično onome koje su koristili neki slikari u doba baroka. Zatim se izradi velika fotografija i počinje najteža i najpipavija faza – odlepljivanje emulzije od papira. Često se događalo da se tanka emulzija pocepa, pa je sve moralo ponovo da se radi. Na kraju, pomoću vakuum prese emulzija se pod visokim pritiskom i temperaturom utisne u slikarsko platno. Tako se dobija utisak uljane slike na platnu.

Pošto sam krajem osamdesetih godina uvezao sav potrebni materijal i opremu bilo je neophodno napraviti jednu izložbu u nekoj galeriji kako bi ljudi videli kako to izgleda. U to vreme se još nije znalo šta će se sve događati u zemlji i jedan prijatelj mi je predložio da pođem u Englesku, Francusku, Ameriku… svuda gde žive članovi porodice Karađorđević, da uradim njihove portrete i napravim izložbu o njima. Smatrao je da će mnogi ljudi poželeti da vide kako oni izgledaju, primetiće ovu tehniku i verovatno će poželeti da i sami imaju takav portret na platnu.

Moja supruga i asistentica Dobrila i ja odleteli smo pravo u London odakle su nas naša prijateljica Emilija i njen muž Frederik odvezli stotinak kilometara na jug gde je u skromnoj kućici živeo Princ Tomislav sa porodicom. Planirali smo da ostanemo kod njega jedan sat, ali on je bio toliko gostoprimljiv da smo otišli tek posle osam sati jela, pića i snimanja. Usput, izdiktirao nam je adrese i telefone svih ostalih Karađorđevića koje smo u narednih godinu dana posetili i fotografisali.

Prvo smo se javili Predstolonasledniku Princu Aleksandru i dogovorili našu posetu. Kada smo Dobrila i ja sa brdom foto-aparata, objektiva, rasvete, pozadina i drugog pribora stigli, sačekala nas je jedna žena, uvela u stan i rekla da porodica kasni iz nekog razloga i da slobodno uđemo u dnevnu sobu, raskomotimo se i sačekamo ih dvadesetak minuta, a zatim je otišla. Prilično smo se iznenadili što su nas nepoznate pustili da uđemo u njihov stan koji je, za razliku od Tomislavljevog, bio veoma prostran i ukusno namešten sa puno slika i fotografija po zidovima.

Ubrzo su Princ i Princeza sa decom stigli, izvinili se što su kasnili i priprema za snimanje je počela. Bili su izuzetno ljubazni i ponašali su se prema nama kao da se poznajemo sto godina. Princeza je vodila Dobrilu po sobama i otvarala sve ormane da bi Dobrila odabrala šta da obuku za snimanje. Na kraju, posle nekoliko sati snimanja, kada smo odlazili, rekli su nam da uvek kada dolazimo u London možemo da svratimo i da se osećamo kao kod svoje kuće.

Kada smo snimili i uradili portrete svih živih Karađorđevića širom sveta, organizovali smo izložbu u galeriji Kolarčevog narodnog univerziteta. Izložbu su otvorili Princ Tomislav i akademik, slikar, likovni kritičar, pisac i filmski režiser Mića Popović. Princ Tomislav je rekao da se na izložbi oseća kao u Amsterdamu među Rubensovim slikama, a Mića Popović prisetio se da je tu tehniku video u Americi pre nekoliko godina gde je portert predsednika Buša urađen na taj način. Sve vreme otvaranja kiša je lila kao iz kabla, a ispred galerije bilo je deset puta više posetilaca nego što je u galeriju moglo da uđe. Kustoskinja mi je kasnije rekla da nikada ni za jednu izložbu u ovoj galeriji nije bilo više posetilaca na otvaranju.

Početkom oktobra 1991. godine Princ Aleksandar prvi put dolazi u zemlju svojih predaka. Na aerodromu ga dočekuje mnoštvo tada značajnih ljudi. Neko je smislio da kao dobrodošlicu postavi malu žardinjeru sa komadom zemlje obrasle travom koju je Princ poljubio. Šešelj je to prokomentarisao da je Aleksandar pasao travu. Ne znam da li je to sam smislio ili mu je pomogao Laufer, njegova veza u DB-u.

Susret porodice Karađorđević sa građanima Srbije upriličen je na platou ispred hrama Svetog Save koji je bio mali da primi sve koji su želeli da vide Princa Aleksandra. Narod je u to vreme tražio nekog ko će mu pomoći da se ratosilja korumpirane vlasti koja ga je maltretirala. Nažalost, po ko zna koji put se ispostavilo da ga nije našao. Princ Aleksandar Karađorđević nije bila ta osoba.

Posle toga, moja izložba se seli na Oplenac gde je otvara Princ Aleksandar, pa ide u Čikago… Sve je lepo počelo, ali događanja u Jugoslaviji odvela su zemlju na na drugu stranu pa Karađorđevići i moji portreti bivaju polako zaboravljeni.

Posle nekoliko godina direktor jedne velike beogradske bolnice poželeo je da za njegov kabinet napravim portrete nekoliko “značajnih Srba”: Karađorđa, Vuka Karadžića, Dositeja Obradovića… i Slobodana Miloševića. Njemu je onda u posetu došao jedan visoki funkcioner SPS-a i dobio sam porudžbinu da i za njega uradim Slobin portret. Zatim je to video jedan ministar – sledi nova porudžbina Slobinog portreta… a na kraju su to isto poželeli i skoro svi ostali ministri. Kako sam prvi Miloševićev portret uramio u neki češki ram istovetan onim gde su bili Karađorđevići, svi su tražili da i portreti koje sam radio za njih budu u tom ramu. Međutim, tih lajsni više nije bilo, pa sam počeo da odramljujem Karađorđeviće da bih te lajsne koristio za Miloševića. U jednom trenutku moglo je da dođe do problema jer sam Slobu uramio u lajsne na kojima je sa zadnje strane pisalo Princ Aleksandar Karađorđević. Srećom, to je Dobrila na vreme primetila pa smo ošmirglali taj natpis pre isporuke.

Autor teksta i fotografije: Dragoljub Zamurović

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku IN Medija