Dragoljub Zamurović: „Sećam se – razmena zarobljenika Sarvaš-Nemetin-Sarvaš, Avgust 1992. godine“

Na naslovnoj fotografiji koju sam snimio u autobusu prilikom povratka u Srbiju su ljudi koji su bili zarobljeni od strane hrvatskih snaga. Jedan od njih pokazuje modrice na leđima zadobijene tokom prebijanja u podrumu prethodne noći. Krenimo od početka.

Tog avgustovskog dana obavljena je velika razmena srpskih i hrvatskih zarobljenika nazvana “Svi za sve”. Kod Sarvaša postrojeno je dvadesetak autobusa u kojima sede zarobljenici koje su zarobile srpske snage. Imam ideju da uđem u jedan od autobusa i širokim objektivom snimim fotografiju enterijera sa grupom zarobljenika koji su prisiljeni da drže glave među nogama istovremeno dižući ruku sa raširena tri prsta, ali svuda na vratima su vojnici koji ne dozvoljavaju ulaz. Slučajno naletim na jednog ruskog vojnika i iz razgovora saznam da je iz grada Kazanja na Volgi, a kako sam upravo završio snimanje tog grada za foto-monografiju, lepo se ispričamo i on mi krišom da signal da mogu da uđem u autobus.

Zaprepastilo me je grubo ponašanje vojnika prema zarobljenicima. U jednom trenutku vojnici su izašli iz autobusa i ja nisam izdržao, a da ne kažem zarobljenicima koji su i dalje držali spuštene glave da ti vojnici koji su ih maltretirali ne predstavljaju Srbe, već ljudski talog i zamolio ih da zbog toga ne omrznu ceo srpski narod.

Iznenada kolona autobusa kreće ka Nemetinu i ja neplanirano prelazim na hrvatsku teritoriju. Uplašio sam se da bi mogli da me tretiraju kao špijuna i čim sam izašao iz autobusa počeo sam da vičem „Hello” i „Hi” praveći se da sam neki stranac. Istovremeno, nastavio sam da snimam kao da imam sve potrebne dozvole.

 Primetio sam da je ponašanje hrvatskih vojnika bilo je potpuno drugačije: uredno obučeni, uglađeno su se ponašali prema zatvorenicima iz Srbije. Ipak, jedan vojnik je uz smešak upitao zatvorenika: „Što je Mile, što šepaš? Jučer nisam primijetio da ti nešto nedostaje.“ Ovaj mu je odgovorio: „Znaš ti dobro. Celu noć ste nas tukli u podrumu.“ Tako sam saznao sličnost i razliku – i jedni i drugi su prebijali zarobljenike, Srbi usred dana pred novinarima, a Hrvati noću u podrumima.

Kada sam pokušao da uđem u jedan od autobusa, koji su sada prevozili srpske zarobljenike ka Sarvašu, tamošnji vojnici mi nisu dozvolili. Nisam smeo ni da im pomenem da sam upravo tako došao iz Srbije. Srećom, video sam da svi zarobljenici prolaze kroz jedan veliki šator sa znakom crvenog krsta na njemu gde ih prskaju nekim belim prahom. Stavio sam foto-aparat ispod jakne, navukao kapuljaču i ugurao se među zarobljenike, prošao kroz šator i tako ušao u autobus.

Dok smo čekali da autobusi sa zarobljenicima krenu prema teritoriji koju kontrolišu hrvatske snage, primetio sam da je pojedinim zarobljenicima iznenada, iz nepoznatih razloga pozlilo, pa su morali da budu stavljeni u ćebad i odneseni u meni nepoznatom pravcu.

Posle fotografije koju sam snimio kroz prozor autobusa dok smo čekali da autobusi sa zarobljenicima krenu prema teritoriji koju kontrolišu hrvatske snage kada sam snimio hrvatske zarobljenike koji drže savijene glave i podignuta tri prsta, a kroz otvorena vrata se čula pesma “Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala”, pokušao sam da uđem u taj autobus, ali uspela je da uđe samo moja ruka sa foto-aparatom. Vojnici koji su terali hrvatske zarobljenike da dižu tri prsta i pevaju nisu mi dozvolili ulazak. Očigledno je da su i sami bili svesni da njihov postupak nije za pohvalu.

Zbog onih koji smatraju da su “uvek i za sve drugi krivi” ili “drugi su prvi počeli” neće biti mogućnosti da se šalju komentari. Ovde su samo fotografije, kako sam ih snimio i šta sam doživeo prilikom snimanja.

Autor teksta i fotografije: Dragoljub Zamurović

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku IN Medija