Dragoljub Zamurović: „Sećam se – Vukovar 1991.“

Categories FOTO I VIDEO, KOLUMNA, NAJVAŽNIJEPosted on

U drugoj polovini 1991. godine u Srbiji se sprovodi prisilna mobilizacija i zato mnogi mladi ljudi napuštaju zemlju. U Vojvodini je čak 80 % vojnih obveznika odbilo da ide u rat.

Posle 87 dana ratnih dejstava, vojnici JNA i srpske paravojne snage zauzele su Vukovar. Tokom skoro tromesečnih borbi procenjuje se da je poginulo između 3.000 i 5.000 ljudi, uglavnom civila. Srušeno je blizu 90 % ovog nekada veoma starog i lepog grada.

Pošto sam bio jedan od prvih foto-reportera koji je ušao u Vukovar 18. novembra 1991. godine kada su se hrvatski vojnici predali, moje fotografije objavili su mnogi svetski časopisi. Posle toga, posećivao sam ovaj grad u još nekoliko navrata, sve do mirne reintegracije u sastav Republike Hrvatske 15. januara 1998. godine.

Foto: Dragoljub Zamurović / Vukovar 1995. godina

Iz pariske redakcije agencije Gamma su me pozvali i zamolili da odem do Vukovara i snimim nekoliko fotografija svakodnevnog života u ovom gradu. Fotografisao sam žene u crnini na groblju pored spomenika poginulih članova porodice, grupu mladih u poluraspadnutom automobilu bez registarskih tablica, ljude na ulicama ispred razrušenih kuća…

Šest meseci posle ulaska JNA u Vukovar otišao sam ponovo tamo da snimim kako grad izgleda. Ono što sam video na ulicama bilo je više nego tužno. Istina, nije više bilo tenkova, leševa, pucanja, vatri koji bukte iz razvaljenih kuća… ali grobna tišina koja je vladala gradom bila je više nego potresna. Svude su bile ruševine. Tek po koja kuća se obnavljala.

Ono što me začudilo bilo je zelenilo. Proleće je došlo i bašte su procvetale. Kao da je neko juče posadio svo to cveće. Uredne aleje pored ruševina izgledale su nadrealno.

Ovu fotografiju koju sam snimio na dan ulaska JNA u Vukovar, viđao sam na raznim mestima. Pre nekoliko godina ukrao je urednik Nove srpske političke misli i već godinama ga bezuspešno jure advokati i sud, ali čovek je prosto nevidljiv za pravosuđe. Prijavio je lažnu adresu, nepostojeći telefon… Nigde ga nema, osim na svim televizijama.

Takođe, navijači jednog kluba razvili su nedavno transparent preko čitave tribine sa ovom fotografijom. Što bi narod rekao: “Čega se pametni stide…”

Foto: Dragoljub Zamurović / Vukovar 1991. godina

Istog dana kada JNA ulazi u Vukovar, počinje velika seoba. Odvode se ljudi koji su bili u podrumima ovog uništenog grada, a dovode neki drugi. Prvi su bili prljavi u pocepanoj odeći i obući, a drugi čisti i uredni. Pretpostavljam da su ovi kojima vojnici pomažu da siđu sa kamiona izbegli ranije preko Dunava u Srbiju.

Sećam se da sam nekoliko meseci ranije dobio informaciju da mnogo ljudi beži iz Vukovara, Borova sela i okoline čamcima preko Dunava za Srbiju. Odmah sam seo u kola i pošao prema Vajskoj i Bođanima, ali zakasnio sam. Kada sam stigao zatekao sam polomljene delove foto-aparata i kamera. Ljudi koje sam tu sreo objasnili su mi da milicija nije dozvolila fotografisanje tih nesrećnih ljudi koji su izbegli sa svog praga jer vlast nije želela da se čuje da Srbi beže iz Hrvatske. Bilo je to sasvim u skladu sa Miloševićevom politikom “Srbija se saginjati neće”.

Još jedna izgubljena medijska bitka srpskih vlasti. Umesto da sami pozovu sve novinare, foto-reportere i snimatelje iz celog sveta da zabeleže trenutak bežanja civila od terora, oni su to skrivali. Zato nije nikakvo čudo što su Srbi u svetu predstavljeni kao okrutne kabadahije, a svi ostali kao žrtve. A žrtava je itekako bilo na svim stranama.

Foto: Dragoljub Zamurović / Vukovar novembar 1991. godina

Počinju ratovi u Jugoslaviji i javlja se direktor agencije Gamma iz Pariza sa kojom sam nekoliko godina ranije započeo saradnju. Kaže da bi razumeo ako odbijem da snimam ratne scene, ali ako pristanem, garantuje da će se moje fotografije dobro plasirati u mnogim listovima širom sveta. Ni moja supruga Dobrila ni ja nismo baš oduševljeni tom ponudom, ali mislili smo da će to trajati svega nekoliko dana i da će se ubrzo sve završiti. Pristajem i odlazim na liniju fronta prema Hrvatskoj. Prvi put u životu nalazim se usred ratnih dejstava. Ne snalazim se baš najbolje i zato mi savetima pomažu iskusnije kolege.

Disciplina vojnika i dobrovoljaca bila je prilično problematična. Alkohol se točio u velikum količinama. U jednom trenutku prilazi mi neki pijani dobrovoljac sa pištoljom u ruci i kaže kako do tada još nije ubio ni jednog fotografa i da ću mu ja biti prvi. Pogledam u njegovog komandira koji stoji pored nas i očekujem oštru reakciju, ali umesto toga čujem samo blagi prekor: „Nemoj Mile da si takav. Nije lepo“. Proveo sam godinu dana u vojsci 1974. godine i tamo doživeo svu moguću neodgovornost, aljkavost i svakojake gluposti, ali ovakvo ponašanje na frontu nisam mogao ni da zamislim.

Foto: Dragoljub Zamurović / Vukovar 1991. godina

Približava se dan ulaska JNA u Vukovar. Moj prijatelj i kolega Slobodan Vukadinović povezuje me sa glavnim urednikom ilustrovanog vojnog lista „Front“ koji mi omogućava da među prvima uđem u ovaj razrušen grad. Još se puca, po ulicama i dvorištima leže leševi, iz podruma se izvode i hapse ljudi koji na nogama imaju žute čizme „Zenge“ za koje se pretpostavlja da su hrvatski borci, zgrade su u plamenu, ali ima i onih “vojnika” koji kradu sve što stignu. Svakojake nadrealne scene mogu se videti svuda u gradu.

Po dogovoru, deo mojih fotografija dajem redakciji Fronta, deo objavljuje Duga, a ostalo šaljem Fotografskoj agenciji Gamma.

Sećam se: Vukovar – Novembar 1991. godine

Ovako je izgledao Vukovar kada ga je JNA, kako je objavila Miloševićeva vlast u Beogradu, “oslobodila”. U jednoj ulici sreo sam ovu kucu. Stajala je na sredini puta razrogačenih očiju i drhtala.

Kako smo došli do ovoga, ko nas je tamo doveo?

1. Niš 1952. godine – Nisam još napunio ni punih pet godina, a roditelji su me povremeno slali u obližnju bakalnicu da im kupim poneku sitnicu. Tako je majci, rođenoj Sremici, jednog prepodneva iznenada zatrebao šećer. Dala mi je novac i rekla: “Idi u bakalnicu i kupi tri frtalja kile šećera”. Nisam baš tačno znao šta znači to “tri frtalja” i zato sam usput stalno u sebi, da ne bih zaboravio, ponavljao “tri ftralja, tri frtalja…”

Ušao sam u prodavnicu i izdeklemovao: “Dobar dan. Molim Vas tri frtalja kile šećera”. Prodavac me pogledao i hladno odgovorio: “Nemamo tri frtalja, može samo tri četvrti”. Slegnuo sam ramenima i promrmljao: “Onda ništa. Hvala. Doviđenja”. I danas pamtim zlokoban kez na njegovom licu: uspeo je da prevari glupog malog petogodišnjaka.

Kada sam se vratio kući, majka mi je objasnila da je tri frtalja isto što i tri četvrti i poslala me ponovo u bakalnicu. Bio sam jako ljut na onog prodavca, nisam hteo očima da ga vidim i otišao sam u drugu bakalnicu po šećer.

2. Zadar 1971. godine – Ulazim u pekaru i kažem da želim da kupim jednu veknu hleba. Namrgođeni prodavac odgovara: “Ovdje se hleb ne prodaje. Imamo samo kruh.” Okrenem se i odem bez pozdrava.

3. Vukovar 1991. godine – U grad ulaze vojnici JNA, pripadnici raznih paravojnih formacija, dobrovoljci… Ulicama kruže tenkovi, iz mnogih prozora kulja plamen, povremeno odjekuju duži i kraći rafali. Leševi leže svuda po gradu. Snimam hvatanje ovog čoveka koga su pronašli kako se krio u dvorištu.

Foto: Dragoljub Zamurović / Vukovar 1991. godina

A onda, primetim jedno poznato lice. Bio je to prodavac sa beogradske pumpe gde sam često kupovao gorivo. Prilazi mi i ponosno pokazuje svoju modru, naduvenu šaku na kojoj ima i tragova krvi. “Pronašli smo u susednoj ulici sklonište u kome je bilo dvadesetak muškaraca i žena. Ja sam ih sačekivao na izlazu i svakog sam iz sve snage odalamio po tintari. Ni jedan jedini nije ostao na nogama.” Pred očima mi iskočiše likovi bakalina iz Niša, pekara iz Zadra, kao i svih onih psihopata kojima je najveće zadovoljstvo maltretiranje nemoćnih ljudi i uživanje u njihovoj patnji. Od tada nikada više nisam kupio gorivo na toj pumpi.

Autor teksta i fotografije: Dragoljub Zamurović

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku IN Medija

Podeli na društvenim mrežama:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.