Ja znam moje pravo ime je 881

Categories VESTIPosted on

Zovete me Džeki, Laki, Simica a moje pravo ime je 881, ja ne pripadam nikome ali sam Vaš pas.

Da Vaš, pas svih građana Inđije.

Na mojem uhu piše koji sam broj, ali znate šta, on ne znači ništa i ne vodi se nigde kao da ja i ne postojim. Neki iskusniji psi su pričali, a da ja čujem, da obeležavanje markicom nije po zakonu. Ali šta sam ja mogao kad su me stavili u taj auto i odvezli u to neko Novo Selo i tamo mi nakačili to…

Ja, tada anonimni tog 20. februara sam poslat u Novo Selo kod Vrnjačke Banje kao pas lutalica, pre toga sam bio po Inđijskim atarima, dobijam svoj broj 881 i mojih 20 drugara je tada dobilo po neki broj, mislim da je nasumični. Bili smo tamo neko vreme, za nas predugo i pretužno, ali je vreme. Pasje vreme, ako me razumete.

Mnogi su se raspitivali za mene i moje drugare ali ja sam načuo da su moji „novi“ staratelji kroz papire provukli da su me uzeli, a da inđijski “ Komunalac “ nije hteo da prizna da je nas 21 pohvatano od 20 februara  i poslato u Novo Selo. Mislim u papirologiji piše 21 pas, ja zagledao.

Vratio sam se u Inđiju 6. marta i baš sam srećan zbog toga, ljudi me vole a volim i ja neke od njih. Hrane me deca i zovu me Laki, daju mi smoki (koji mi se ne sviđa jer mi se lepi za zube), kifle, sendviče ima i onih koji mi kupe baš hranu koju volim.

Živim svuda, spavam gde mi je toplo i bezbedno.

Pešačka zona u Inđiji je moje dvorište i molim Vas poštujte to.

Nemojte da se vozate kolima i motorima tuda jer me nervirate, pa vidite li tu dečicu koja me hrane i maze?

Pa ja ne mogu po ceo dan da Vas teram i učim pameti, izgubih glas lajući na Vas koje nije briga.

Dok je bio onaj policijski čas, mene je jako pogodio, znate, dešavalo se da jedem jednom na dan i da nema ko da mi da vodu jer nema nikog na ulici, pa to tako potraje po tri dana.

Srećom, ja znam gde neki od mojih drugara žive pa sam im dolazio na kapiju da zamolim za malo hrane i vode.

Kako su mi se radovali a i ja njima.

Mene vole, baš me vole, a i ja kad ih vidim ne uzdržavam se da skočim na njih, ližem ih, vučem za pantalone, izvrnem se na leđa i naravno mašem repom. Ja ih volim.

Imam svoj raspored, izjutra dočekam sve radnike u „krugu dvojke“ da dođu na posao, ove što su radili celu noć oni me hranili ja ih čuvao, e njih ispratim kući.

E onda je vreme za doručak, krenem svojim repićem da mašem, gledam ih i oblizujem se, da znaju da sam gladan da nisam došao da pravim probleme.

Oni me pomaze, daju mi vode, daju mi da jedem i onda malo odremam.


Ali posao zove, neki se vozaju kroz pešačku zonu, neki drugi psi mi upadaju na teritoriju, smene u lokalima po centru se menjaju. To moram sve ja da regulišem, to je moje dvorište, ja moram da znam šta se dešava.

Otpratim kući ponekog, da budem siguran da je stigao kako treba, na neke i lajem, mislim zašto oni na mene idu nogom, što me šutiraju?

Ja nikog ne diram, ja sam Vaš 881 i koštao sam Vas (opet sam zavirio gde nisam možda trebao) 7.000,00 rsd.

Voleo bih da sam nečiji, da nekom čuvam kuću, da ne kisnem, da mi nije vruće ali i da mi nije zima. Baš bih voleo.

Ide zima, Vaš 881 i dalje čuva štraftu ali se bojim da kad zaveje neću imati snage da Vas čuvam koliko Vas volim.

Neke lepe žene iz nekih radnji po centru su pričale uz kafu, ja ih slušao i pravio se da ne razumem, da hoće da mi naprave kućicu i stave u šetalište.

Kad sam čuo podigao sam uši i pomislio „Cool, gajba u centru grada“ ali onda sam spustio uši podvukao rep kada je jedna rekla da im to, ne znam ko, neće dozvoliti.

E baš bezveze, na mene se uvek možete osloniti.

I na kraju, moje prijatelje pse neko truje, video sam dosta smrti ali o tome ću pripovedati sledeći put.

Do tada, pruža Vam šapu Vaš 881.

Podeli na društvenim mrežama:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *