DENIS KOLUNDŽIJA: KO MOŽE BITI NOVINAR

Categories VESTIPosted on

Da Verica M. svaki dan sedi u redakciji Dnevnika, RTS-a, RTV-a, Večernjih novosti, Blica, Danasa ili Nova.rs, videla bi kako je sve drugačije. Kad bi otišla da primi kakvu nagradu, svi kojima je stalo do te informacije objavili bi da je uručena novinarki Verici M.

Kad bi joj neko zapretio, vređao preko društvenih mreža ili, daleko bilo, uhodio do kućnog praga, verovatno bi se oštrim saopštenjem oglasila novinarska udruženja – možda i sva – tražeći da državni organi reše slučaj novinarke Verice M. Svi kojima je stalo do te informacije objavili bi ta saopštenja, pozivali bi novinarku Vericu M. da čuju šta ima da kaže i kako sve to komentariše… Relativizatori bi, doduše, radili ono što relativizatori rade, pa i u slučaju novinarke Verice M, a ko zna, možda bi državni organi ipak stupili u akciju pa bi mogli da se pohvale kako su ekspresno rešili slučaj ugrožavanja bezbednosti novinarke Verice M.

Da sedi novinarka Verica M. u redakciji Dnevnika, RTS-a, RTV-a, Večernjih novosti, Blica, Danasa ili Nova.rs, sigurno bi joj veoma značila sva ta podrška kolega i udruženja i reakcija državnih organa.

Sve bi, nesumnjivo, bilo drugačije kad ne bi svaki dan sedela u kiosku i prodavala novine – dobro, i sve drugo što se u kiosku i inače prodaje – a ovamo u slobodno vreme beležila i objavljivala, i to još, hej, na nekakvim portalima, mnogo toga za šta veruje da njeni sugrađani imaju pravo da znaju.

A što od njih pojedinci gledaju da na svaki način sakriju.

Da sedi u redakciji Dnevnika, RTS-a, RTV-a, Večernjih novosti, Blica, Danasa ili Nova.rs, umesto u kiosku kad ne piše za tamo neki sajt, Verica M. bi barem u nekim od tih medija možda i dodatno bila novinarka jer, uz sve, svojim pisanijem uspeva da ovaploti stari novinarski moto – da je vest zapravo ono što neki pokušavaju da sakriju, a da je sve ostalo puka reklama.

Ali kad nekima zasmeta to ovaploćenje na sajtu na kojem piše, kad, je li, nije u kiosku u kome zarađuje platu, to se, brale, ne završava na bojkotu kupovine novina ili flašice vode u kiosku u kom radi. Kad ne piše za tamo neki sajt. Od kojeg ne može normalno da živi.

U njenom mestu sve se zna, i ko gde živi i ko gde radi. Idealno za sve koji nameravaju da je ućutkaju. Znamo gde radiš i gde živiš, pa ti gledaj šta ćeš dalje da pišeš.

Ali, pošto ne sedi u redakciji Dnevnika, RTS-a, RTV-a, Večernjih novosti, Blica, Danasa pa ni Nova.rs, i, bogomoj, nije članica nijednog novinarskog udruženja, a mogla bi kad bi htela, e onda i tužilaštvo može da kaže „to uhođenje i zastrašivanje, aha, čuli smo, ali, eh, kad bi samo bila novinarka, rekoše nam da nije“, a izvesni političar može da nenovinarku Vericu M. naziva „prodavačicom“. Tom, samo poslednjom karikom u lancu događaja koji joj godinama prave pakao od života u rodnom mestu baviće se na kraju tek retki mediji.

Nije da joj je svejedno, ali davno je Verica M. uvidela da postoje bolji, ako ne pametniji, načini da se lična energija utroši od učešća u polemici bez jednoznačnog ishoda.

„Svakako sam novinar pošto, evo, prodajem novine“, uzvratila je autoironičnim bekendom svima Verica M, u jednom razgovoru koji smo davno vodili.

U mestu u kojem živi i u kojem je famozni kiosk u kojem radi, kada ne piše za tamo neki sajt koji joj samo pravi nevolje ali ne i pare, postoje pravi mediji i u njima novinari. Ništa od tekstova, a u stvari nevolja koje je Verica M. sebi na vrat navukla, tamo nećete pronaći. Ne moraju, misle valjda tako, novinari samo da otkrivaju ono što neki uporno pokušavaju da sakriju i da se bave tako tim tricama i kučinama, ajte molim vas, ima toliko lepih i bezbolnih tema u okolini, vidite kako sve napreduje…

Ispada da bi sve bilo drugačije, možda bi i Zemlja promenila smer, kada bi Verica M. umesto da radi u kiosku „šihtu“ imala u nekom registrovanom mediju, pa neka je i njen lično, i kada bi, što ne bi bilo rđavo, popunila pristupnicu nekog novinarskog udruženja.

Doviđenja, kiosku! Dobar dan, Verice M, PRAVA NOVINARKO!

Šta bi onda još mogla? Recimo, da se ugleda na kolege iz mesta u kojem živi i da batali to njeno dojučerašnje bolesno insistiranje na tome te gde lokalna vlast troši pare, te ko nepropisno parkira, te što postoji bodljikava žica na ogradi oko bazena i blablabla, nego da se lepo okrene veselijim temama i nekakvim označenim opozicionarima, e kako bi i u njoj iz budžeta kapnula koja parica, toliko neophodna zamena za platu koju je negda zarađivala u kiosku.

Imala bi, ej, neupitan status! Pa nek ona tri i po medija, onaj Denis i još 17 novinara i dva udruženja do mile volje između sebe osporavaju taj status ako bi, mož’ misliti, 23 puta prekršila glupost zvanu Kodeks novinara u proteklih šest meseci, i što je na svom sajtu u integralnom obliku prenela saopštenje bitne stranke u kojoj se neki nesrećnik tereti da je ubio majku i oca, silovao sve na šta je naišao u štali, ukrao 100 miliona evra i zapalio Kaliforniju, uz rečnik spram koja svaka rep pesma NWA zvuči kao odlomak iz Zmajeve riznice.

Pa kad bi joj neko iz čista mira zapretio, po društvenim mrežama nazivao svakojakim imenima i ukazivao na navodnu poročnost i, daleko bilo, pratio do kućno praga i zastrašivao ispred medija u kojem radi, a ne ispred kioska gde je nekoć novine prodavala, mnogobrojni mediji, svi oni u njenom mestu, plus svi tabloidi i ovi s nacionalnim frekvencijama, možda i još neki ali stidljivo, sigurno bi pozvali državne organe da se ekspresno bace na rešavanja slučaja prave novinarke Verice M, pomažući im osnovanom pretpostavkom da se sigurno radi o nekom ko bi jako voleo da opet bude kao onda pre.

S punim radnim vremenom u registrovanom mediju, umesto u kiosku gde sad neko drugi prodaje novine, sa članskom kartom nekog novinarskog udruženja i, ako joj se posrećilo, prilivom nove tranše iz lokalnog budžeta, tako pred svim kolegama pa i državnim organima potvrđena prava novinarka Verica M. imala bi puno pravo da brani profesiju od uljeza.

Ma šta kažeš, neki bivši policajac se sad predstavlja kao novinar i piše za nekakav portal? Molim vas… Da, strašno je što je ostao bez kuće, ali je bilo bolje da je novinarstvo ostavio pravim novinarima, onim koji rade u pravim medijima, a on da sastave nastavi da piše u Udruženju penzionera u Grockoj. Jeste svašta objavio o bivšem predsedniku Opštine, ali to je posao za državne organe, a ne za nazovi novinare.

I mogla bi prava novinarka Verica M. komotno da se zapita – zašto su se onomad novinarska udruženja toliko žustro protivila određivanju ko može biti? Ništa lakše od toga!

Taj status, počela bi da u svoj tefter zapisuje prava novinarka Verica M, moralo bi da određuje samo to šta radiš i gde radiš, a to svakako nisu opskurni neregistrovani portali i, nedajbože, blogovi na kojima nekakvi wanna be novinari objavljuju kojekakva „istraživanja“ o lokalnim moćnicima i sumnjive kritike vlasti. Sledeće je članska karta i to je to. Jasno je ko dan: ne možeš raditi u kiosku i predstavljati se kao novinar ali nije svima sporno ako kao novinar otvoreno politički agituješ i širiš propagandu, prihvataš poslaničke mandate ili ambasadorska nameštenja, ili se baviš razgranatim biznisom.

Od ovoga ne može biti „stariji“ Kodeks novinara, završavala je misao u svom tefteru novopečena novinarka Verica M. Njega su napisali i na njega se stalno pozivaju fakat kolege ali koji ne znaju kako drugačije da sputaju talenat i uspešnost drugih. A svesni su da ih tako zavidne i frustrirane publika ne želi.

Kao, evo, one čije je novine prodavala. Dok je radila u kiosku.

 

Autor: Denis Kolundžija.

(Slobodna reč)

Podeli na društvenim mrežama:

Ostavite komentar

Vaš email neće biti objavljen. Neophodna polja su označena *.