• Dragoljub Zamurović: „Sećam se – Srebrenica jul 1995. godine“

    Srebrenicu su u julu 1995, pod naletom boraca Republike Srpske, napustili svi njeni stanovnici, uključujući i one koji su iz obližnjih mesta tu potražili zaklon. Jedan broj uspeo je nekako da stgne do Tuzle, žene i decu prebacili su tamo autobusima, ali nažalost, hiljade muškaraca koji su se predali streljano je u narednih nekoliko dana. […]

    Podeli vest:

    Facebook Twitter WhatsApp
    Dragoljub Zamurović: „Sećam se – Srebrenica jul 1995. godine“

    Srebrenicu su u julu 1995, pod naletom boraca Republike Srpske, napustili svi njeni stanovnici, uključujući i one koji su iz obližnjih mesta tu potražili zaklon. Jedan broj uspeo je nekako da stgne do Tuzle, žene i decu prebacili su tamo autobusima, ali nažalost, hiljade muškaraca koji su se predali streljano je u narednih nekoliko dana.

    U koloni autobusa koji su prevozili žene i decu jedan autobus se iznenada pokvario i putnici su morali da izađu i sednu pored puta. Čak i u najsurovijim ratnim uslovima ljudi dobrog srca pokazivali su svoju humanost i brigu za druge ljude. Pored nekih boraca Vojske Republike Srpske i pojedinih meštana, ovim nesrećnim ljudina priskočio je u pomoć i ovaj pripadnik UNPROFOR-a. Čim je ugledao ovu dehidriranu bebicu izvadio je svoje sledovanje vode i napojio je.

    Foto: Dragoljub Zamurović / Srebrenica jul 1995. godina

    Pored očuvanja mira i sprečavanja sukoba zavađenih strana, vojnici UNPROFOR-a često su pomagali lokalnom stanovništvu. To nije odgovaralo usijanim ratobornim glavama nijedne sukobljene strane. Zato su ih često optuživali za pristrasnost. I ovde ponekad stižu neki komentari da su “plavi šlemovi” radili isključivo u korist srpske, odnosno bosanske strane. Pri svakom sukobu obično najviše stradaju oni koji pokušavaju da budu neutralni. Protiv njih su uvek i jedni i drugi ratni huškači i profiteri.

    Jedan broj uspeo je nekako da stgne do Tuzle, žene i decu prebacili su tamo autobusima, ali nažalost, hiljade muškaraca koji su predali streljano je u narednih nekoliko dana.

    Jedan od fotografa koji je često sarađivao sa agencijom Gamma, čiji sam ja bio stalno akreditovani predstavnik za Jugoslaviju, pokazao mi je fotografije sa masom zarobljenika koji su sedeli na jednoj livadi. To je bio onaj fotograf o kome sam ranije već jednom pisao. On je uvek nosio sa sobom češalj i ogledalce i pre svakog snimanja srpskih boraca zahtevao od njih da se doteraju kako bi na snimcima bili ”uredni i lepi”. Kada sam ga pitao da li želi da te fotografije prosledimo Gammi u Pariz nije pristao. Odgovorio je da će svi biti pobijeni i da će se, ako te fotografije procure u svet, saznati da su Mladićevi vojnici počinili ratni zločin ubijajući zarobljenike.

    Drugi kolega, novinar Zoran Petrović Piroćanac ispričao mi je kako je iz te grupe zarobljenika izvukao tri dečaka rekavši vojnicima koji su ih čuvali da ta deca sigurno nisu bili borci pošto se jasno vidi da nemaju ni dvanaest godina. Tako im je spasao život.

    U koloni autobusa koji su prevozili žene i decu jedan autobus se iznenada pokvario i putnici su morali da izađu i sednu pored puta. Taj trenutak iskoristili su neki dobri ljudi iz Bratunca da deci podele sokove. Kada sam ugledao ovo ozareno lice dečaka nisam mogao da odolim a da ga ne snimim.

    Foto: Dragoljub Zamurović / Srebrenica jul 1995. godina

    Srebrenicu su u julu 1995. napustili svi njeni stanovnici, uključujući i one koji su iz obližnjih mesta tu potražili zaštitu. Jedan broj uspeo je nekako da stgne do Tuzle, žene i decu prebacili su tamo autobusima, ali nažalost, hiljade muškaraca se predalo i nakon toga pobijeno. General Mladić strogo je zabranio novinarima da uđu u napušten grad, ali sam ja zahvaljujući dvojici stanovnika susednog Bratunca to ipak uspeo. Prolazili smo kroz avetinjski prazne ulice prepune leševa iz čijih lobanja su gamizali milioni crva.

    A onda, iznenađeni, primetimo dvoje starih ljudi. On je bio toliko iscrpljen da nije mogao ni da ustane, a ona nije htela da ga ostavi i ostala je sa njim. Moji pratioci su odmah, bez razmišljanja, iz torbe izvadili svoj hleb i flašu vode tešeći ih da im se ništa lose neće dogoditi kad budu u grad ušli vojnici. Svim srcem navijao sam da bude baš tako.

    Foto: Dragoljub Zamurović / Srebrenica jul 1995. godina

    Mnogi fotografi, naročito oni koji izveštavaju sa ratom zahvaćenih područja, uvek se nadaju da će fotografije užasa koje snime uticati na ljude da shvate svu pogubnost i besmisao rata. Ubeđeni su da će oni koji vide te fotografije učiniti sve što je u njihovoj moći da do rata ne dođe. Ne znam, ali bilo bi dobro da su u pravu.

    Scene koje sam tamo video izgledale su mi kao kulise iz nekog naučno-fantastičnog filma. Ovo je unutrašnjost crkve. Slamu su na pod možda postavili ljudi koji su tu boravili verujući da Mladićevi borci neće gađati pravoslavni objekat. Ili je tu bila smeštena stoka. Ne znam.

    Jasuši Akaši, izaslanik generalnog sekretara UN za Balkan u periodu od januara 1994. do novembra 1995, rekao je da je Srebrenica bila proglašena zaštićenom zonom i kao takva u početku demilitarizovana, ali bosanske trupe su se vratile u nju. Dodao je da je Generalni sekretar UN tražio dodatnih 40.000 vojnika kako bi mogli da spreče razbuktavanje sukoba, ali Savet bezbednosti nije to odobrio.

    Iz Srebrenice su borci Nasera Orića s vremena na vreme upadali u obližnja sela pljačkajući i ubijajući tamošnje stanovnike. Pravdali su to gerilskim ratom i potrebom za nabavkom hrane i oružja. Jedan od tih napada dogodio se u selu Kravice na pravoslavni Božić 7. januara 1993. godine kada je ubijeno pedesetak ljudi.

    Foto: Dragoljub Zamurović / Srebrenica jul 1995. godina

    Scene koje sam tamo video izgledale su mi kao kulise iz nekog naučno-fantastičnog filma. Nisam mogao ni da pretpostavim da ću se u jednom trenutku naći ispred rasute hrpe jugoslovenskih (SFRJ 1990) inflacijom obezvređenih dinara. Pitam se da li je možda korišćen kao sredstvo plaćanja u opkoljnoj enklavi.

    Foto: Dragoljub Zamurović / Srebrenica jul 1995. godina

    Organizacija civilnog društva “Udruženje za društvena istraživanja i komunikacije” koje je u Sarajevu i Brčkom osnovao bosanski aktivista za ljudska prava Edvin Kanka Ćudić javno je protestovala u Sarajevu protiv ovog zločina skrećući pažnju javnosti na nevino ubijene civile u ovom selu. Edvin je posetio Kravicu 2015. godine, odao poštu ubijenim i izvinio se za taj zločin. Tom prilikom je izjavio: „Svjesni smo razilaženja u pitanju svih ratnih zločina u BiH, ali smo isto tako svjesni svoje obaveze da obilježimo sva stradanja u BiH, bez obzira na nacionalnu pripadnost žrtava i da im na taj način odamo počast”.

    Ja, sa svoje strane, mogu samo da pozdravim i podržim ovakvu aktivnost ove organizacije.

    Foto: Dragoljub Zamurović / Srebrenica jul 1995. godina

    Pročitaj još:

    https://multisite.radio021.rs/inmedija2/dragoljub-zamurovic-secam-se-bosna-prolece-1993-godine/

    Autor teksta i fotografije : Dragoljub Zamurović

    Podeli vest:

    Facebook Twitter WhatsApp
  • NAJČITANIJE U POSLEDNJIH 96H

    Ostalo iz kategorije FOTO I VIDEO

    Izložba fotografija Zorana Trbovića u „Fabrici“

    Izložba fotografija Zorana Trbovića “Drugi ritam” biće otvorena u četvrtak 4. maja u 19 časova u SКCNS Fabrici.Ulaz za posetioce je besplatan, a postavka će moći da se pogleda do 12. […]

    Dragoljub Zamurović: „Sećam se – 9.mart 1991. „

    Posle niza laži koje su plasirane na Televiziji Beograd u kojima se tvrdilo da srpska opozicija sarađuje sa krajnjom proustaškom i profašističkom Hrvatskom, zakazan je za 9. mart 1991. godine u […]

    Dragoljub Zamurović: „Sećam se – Arkan“

    U decembru 1993. godine ceo Beograd bio je izlepljen predizbornim porukama. Gde god da ste se okrenuli, gledao vas je Arkan i njegova Stranka srpskog jedinstva. Pored postera promicali su mladi ljudi […]