Hagar

Categories Inđija, Istorija inđijskog rokenrola, NAJVAŽNIJEPosted on

Hagar je prvi i jedini ženski rokenrol bend u Inđiji i Sremu. Nastao je 1991. kada su tri drugarice koje je povezivala ljubav prema panku, odlučile da naprave bend. Anđelka Popić je svirala gitaru, Emilija Gorjanović bubnjeve, a Zorica Jovanović je pevala i svirala bas gitaru.

Ime su odabrale su tako što su prelistavale Rečnik stranih reči i svidelo im se ime „Hagar“, koje na Hebrejskom znači “begunica”, “tuđinka”.

Prvi koncert na kome su nastupile bio je u tadašnjem Domu omladine u Inđiji, kada su im se na bini pridružili Igor Skendžić i Sanjin Matijević sa kojima su prethodno vežbale i od kojih su učile. Odsvirali su samo jednu pesmu, obradu „Wild Thing“ od The Troggs.

Prve dve autorske pesme nastale su u vikendici Zoricinog ujaka u Čortanovcima, 1. maja 1991. godine.

Dok je veliko društvo sedelo na otvorenom i provodilo se uz obilje alkohola, njih tri sele su u vikendicu i satima pisale pesme, a rezultat tog sessiona bile su „Paranoic” i “Fucking with a Ghost”, koje su kasnije doživele brojne izmene.

Kasnije su opisivale da su bile toliko dobro raspoložene da su svi koji su ih nakon sessiona videli bili ubeđeni da su pijane, iako kažu da tada ni kap alkohola nisu okusile.

U  međuvremenu je Zorica napustila bend, a Anđelka i Emilija su pozvale Gordanu Skendžić, Igorovu sestru, koja je svirala bas i Brankicu Kukić, „koju su viđali po Inđiji sa gitarom“ i koja je preuzela vokale.

Prvi zapaženiji nastup u toj postavi imale su na Inđijskoj gitarijadi 1995. godine, za koju su se ozbiljno pripremale. Od 40 bendova koliko ih je nastupilo u takmičarskom programu, osvojile su 4. mesto.

Nastup na Gitarijadi 1995. ostao je zapamćen po tome što je Anđelka na koncert došla sa gitarom bez kabla, zbog čega je Brankica preko razglasa rekla čuvenu rečenicu: „Da li neko ima kabel. Anđelki treba kabel“. Način na koji je to rekla godinama se ponavljao kao gradska fora.

Prve demo snimke snimile su 1995. godine u Rumi kod prijatelja u stanu, na četvorokanalnoj mikseti, za samo jedan dan. Zbog nemogućnosti da u stan ubace bubanj i snime ga kako treba, Emilija je učestvovala u programiranju ritam mašine, koja je zamenila njen bubanj.

Iste godine u radio Inđiji su snimile i dve pesme koje su odsvirane na akustičnim instrumentima, „Zec“ i „Zvezda“, ali je magnetofonska traka sa drugom uništena, jer su se snimatelji „igrali“ sa efektima koji su dolazili sa tek nabavljenog računara, do te mere da je pesma bila neslušljiva.

Tada su napisale i pesmu „Gadna gradska“, na koju su bile posebno ponosne, ali nikada nisu uspele da je snime.

U međuvremenu su svirale u Inđiji i okolini, a zapaženiji nastup ostvarile su 1996. godine na Gitarijadi u Melencima kada je Gordanu na basu zamenio brat Igor, koga su našminkale i obukle u haljinu, jer su želele da ostanu „ženski“ bend.

Hagar se prvi put raspao 1996. ali su se devojke ponovo okupile 2001. godine, nakon poziva da sviraju na festivalu u nemačkom gradu Frajburg. Tada se bendu na svakodnevnim probama priključio Milan Kovarbašić koji je svirao gitaru.

Iako najavljivane, na festival nisu uspele da odu jer nisu dobile vizu za Nemačku, uprkos višednevnom čekanju u redovima ispred Ambasade Nemačke i garantnih pisama koja su tada bila neophodna za putovanje u inostranastvo.

Tada je jedini ženski bend iz Inđije u potpunosti prestao da radom.

Emilija je danas nastavnica Srpskog jezika u Inđiji, Zorica je u medijskom poslu, Anđelka živi u Beogradu, Gordana je u Inđiji, dok se Brankica odselila u Australiju u kojoj i danas živi. Nijedna se danas ne bavi muzikom, osim što ponekad sviraju „za svoju dušu“.

isečak iz novina „Puls Inđije“

Autor: N. Radišić

Podeli na društvenim mrežama:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *