TKS (Treš Kolač Seks)

Categories Inđija, Istorija inđijskog rokenrolaPosted on

Bend TKS (Treš Kolač Seks) nastao je 1995. godine, kada su dva druga Miroslav Bodrožić i Dragan Martić odlučili da naprave bend. Ne samo da nisu imali muzičko obrazovanje, nego nisu znali da sviraju nijedan instrument, niti su im bile poznate note, tehnike pevanja ili stvaranja, ritam, melodija… Ali entuzijazam je bio jači. I ljubav prema muzici. Zbog toga su odlučili da muziku, koju su osećali i zamišljali, materijalizuju. Bend su napravili Bodrožić, Martić i Adnan Hadžikadunić, koji je jedini imao muzičko znanje i svirao gitaru.

Počeli su od imena. Pošto nikako nisu mogli da se slože oko naziva benda, Martić je u jednom trenutku presekao i predložio da se nazovu po tri reči koje im prve padnu na pamet. Adnan Hadžikadunić  je rekao Treš, Miroslav Bodrožić je rekao Kolač (jer je u tom momentu jeo kolač zvani „čupavac“, a Dragan Martić je rekao Seks. Tako je bend dobio ime „Treš Kolač Sex“, koje su potom skratili na TKS.

TKS i Aljoša Ćeranić

Snovi o bendu počeli su da se ostvaruju kada je Bodrožić kupio bas marke „Ural“ koji je mogao da priušti, dok je Martić prvo pokušavao da slaže ritmove na sintisajzeru, ali je ubrzo kupio stari set bubnjeva na kojima je počeo da vežba. Komšija koji se razume u elektroniku im je napravio pojačalo, koji su povezali na hi-fi mini liniju nepoznatog imena i tako počeli da vežbaju i stvaraju muziku, koju su i sami često doživljavali samo kao buku. Ali entuzijazam je bio jači, a i sami kažu da su tada bili najsrećniji na svetu. Na semplove koje su osmišljavali, Adnan je dosnimavao gitaru. I tako su nastajale pesme

Klasične muzičke uzore nisu imali, ali su na njihov zvuk uticali svi bendovi i brojni žanrovi koje su članovi benda slušali, od alternativnog i „grunge“ rocka, preko pop, funk ili reggae muzike, pa sve do teških rifova trash ili death metal žanra. Zbog toga sebe nisu svrstavali ni u jedan žanr, već su ono što su radili nazivali „eksperimentalnom muzikom“

Samo su govorili da su uzore imali, ali da su se trudili da ne prepoznaju u muzici koju su stvarali.

„Ono što nam je naša muzika pružila je samopouzdanje kroz originalnost. U moru sličnih, TKS je bio samo svoj“.

Imali su mnogo ideja koje su počeli da snimaju diktafonom marke Aiwa, da bi ih potom nadograđivali i dosnimavali uz pomoć kasetofona „dvokasetaša“, koji im je bio dostupan. Snimali su razne zvuke, ne samo svoju „svirku“: prolazak voza, žabe koje krekeću, ljude na ulici, sve ono što su čuli oko sebe i što im je delovalo zanimljivo ili neobično.

Nasnimavali smo razne zvukove jedno preko drugih, merili smo sekunde koliko bi koji „sempl“ trebalo da se snimi na kasetu i to ponavljali satima kako bi dobili pesmu koja nam se svidela, baš kao što to danas rade producenti i didžejevi,“ objašnjavaju članovi benda.

Prva pesma nastala je takvim „semplovanjem“, uz pomoć sintisajzera koji je  omogućavao ubacivanje nekoliko sekundi zvuka s kojim si potom mogao da se „igraš“.

U međuvremenu je Hadžikadunić otišao iz benda, pa je na dočeku nove godine 1997. godine. Bodrožiću i Martiću, prišao Milan Kovarbašić koji je hteo da svira sa njima. Pošto su se već poznavali i obojica su znali da Milan dobro svira gitaru, oduševljeno su prihvatili.

Na prvu zajedničku probu, Kovarbašić je došao sa akustičnom gitarom. Pošto se od buke koju su stvarali uopšte nije čuo, sa „Aiwa“ diktafona izvadili su mikrofon i prikačili ga na gitaru, povezali na priručno pojačalo i nastavili da prave buku. Iako su bili svesni da to nisu prave pesme, bili su srećni što konačno imaju „pravi bend“.

Naredne godine im se pridružuje Miroslav Mišković i bend dobija svoj puni oblik.

TKS i Aljoša Ćeranić

Nizale su se probe, na koje je dolazio sve veći broj ljudi kojima se dopadalo ono što čuju. Probe su održavane kod Martića, ali i kod Kovarbašićeve bake. Baka Stana je govorila da joj buka ne smeta i bila je velika moralna podrška bendu. Instrumente su ubrzo preselili u kuću u izgradnji, kako bi što manje smetali ukućanima i komšijama i tamo nastavili da se okupljaju i vežbaju.

Na probe su često dolazili klinci iz kraja, koji su čuli buku. Među njima je bio im Aljoša Ćeranić, koji je u tom trenutku imao 6 ili 7 godina i koji je tražio da peva. Tada se rodila ideja da bi on mogao nastupi sa bendom.

Na koncert u Kući Vojnovića u Inđiji, u okviru Scena festa 2000. godine, na bini se sa bendom TKS našao i maleni Ćeranić, koji je otpevao dečiju pesmu „Ide patka“ koju je prethodno sa bendom više puta uvežbavao.

Prvi koncert održali su 1997. godine na tradicionalnoj inđijskoj gitarijadi koja je te godine održana u tadašnjem bioskopu nekadašnjeg „Radničkog univerziteta“.

U tom periodu, članica TKS bila je i Branislava Opačić, koja je na gitarijadi nastupila kao pevačica, ali je ona posle samo nekoliko meseci otišla iz benda.

Nizali su se koncerti uglavnom u Inđiji, u tadašnjem Domu omladine (sada Kulturni centar Inđija), po kafićima i kućnim žurkama, a najčešće i najluđe svirke bile su u nekada popularnom kafeu „Derbi“, koji je ranih devedesetih bio jedno od najznačajnijih okupljališta inđijske rokenrol ekipe.

Pored Inđije, svirali su i u okolnim mestima: Staroj Pazovi, Novoj Pazovi, Novom Sadu, Novim Karlovcima, Maradiku… Najveći i najznačajniji je bio 2000. godine na koncertu grupe Eyesburn, koja je tada bila u usponu, a pored njega posebno pamte i koncert u Novom Sadu 2000. godine, kada su bili gosti na koncertu Dece Loših Muzičara, tada jednog od najpopularnijih domaćih rokenrol bendova.

snimanje albuma u tadašnjoj Radio Inđiji

Posebno pamte zimski koncert u Domu kulture u Maradiku 1999. godine, na kome su svirali sa Vojvođanskim Bluz Bendom (VBB). Na koncert su išli starim, žutim „Stojadinom“, pretovarenim opremom od koje se ništa nije videlo i zbog čega su išli „brzinom od 20 na sat“. Entuzijazam zbog koncerta nije mogla da pokvari činjenica da je napolju bilo gotovo -15 stepeni, a da „Stojadin“ nije imao grejanje, ali ni to što je na koncert došlo desetak ljudi.

„Unutra je minus bio veći nego napolju, ali su ljudi počeli da dolaze i svirka ja bila prelepa,“ tako koncert pamti Martić, koji je te večeri zasvirao i sa VBB, jer se njihov bubnjar nije pojavio u Maradiku.

Za razliku od drugih „demo bendova“, TKS su na koncertima svirali uglavnom svoje pesme. Čvrsto su rešili i da ne sviraju na mestima ili u okruženjima koja im se ne sviđaju, da neće tezgariti, niti praviti kompromise. Zbog toga je bilo dosta teško da na samom početku karijere ostvare veću popularnost i vidljivost. ALI im to nije ni bio cilj. Sami kažu da su želeli da njihove ideje dođu do što većeg broja ljudi, ali ne po svaku cenu.

TKS „Jesam“ (1995.)

Od 1995. do 2001. godine napisali su više od 20 pesama. Pojedine su sami snimili na kasetofonu, uz puno šuma i odjeka. Sećanja blede, pa prvo ni članovi benda nisu bili sigurni koja je prva pesma koju su snimili Love your love“ ili „Urbanofob“. Na kraju se ispostavilo da je to bila „Flying fish“.

Međutim, nijedna se nije našla na prvom i jedinom albumu „Nemaš ti pojma“. Snimili su ga praktično uživo 2000. godine u tadašnjoj Radio Inđiji za svega jedan dan. Za 14 sati snimili su 9 pesama, ali su napravili grešku što ih nisu preslušavali. Na samom kraju otkrili su da se kroz sve pesme čuje šum koji je pravio kabl od gitare ili nekog drugog instrumenta, ali nikada nisu do kraja ustanovili šta se tačno desilo.

Ekipa iz radija koja je snimala pesme, prvo nije htela ni da čuje da bi trebalo sve ponoviti iz početka, ali su na kraju ipak pristali da ponovo snime bend, ali pod uslovom da se ubrzaju. Ponovo su snimili tih devet pesama, ali za kratko vreme, bukvalno uživo.   

Album nikada nije objavljen, a snimci su ostali u kućnoj arhivi.

„U slučaju TKS-a, sama činjenica da pravimo naše pesme je činila naše živote smislenijim i podnošljivijim. Sviranje istih pred publikom, čista ekstaza. U tom kontekstu, na tom mestu, i u to vreme (Inđija kraj 90-ih i početak 2000-ih),TKS je delovao neambiciozno za većinu.“

Danas se u muzičkim vodama, svako na svoj način, nalaze nekadašnja člana benda: Adnan Hadžikadunić ima svoj muzički studio u Rumi i radi na lokalnoj televiziji, Milan Kovarbašić radi kao audio inženjer, a Dragan Matić je pokrenuo ručnu proizvodnju unikatnih „perkusionih muzičkih instrumenata“ i ima lični brend www.cajonserbiamd.com. Ostali članovi benda ne bave se muzikom.

Autor: N. Radišić

Podeli na društvenim mrežama:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *